22 dec Hvala ti što pamtiš

Čemu hvala, pa ništa nisam uradila. Nikad to nisam tako posmatrala; čini mi se da je sve ono što sam htela i naterala sebe da zapamtim isparilo brže od kapljica vode koje po dečijoj navici tresem sa ruke na vrelu ringlu. Stvari se kod mene skladište u memoriji bez da traže dozvolu, bez i jednog možemo li mi ovde samo da prenoćimo ceo život?

Nisam ja zapamtila kakvu kafu naručuješ zato što sam želela da se sećam. Zapamtila sam jer si uz tu kafu počeo rečenicu koju nikad nisi završio. I nisam zapamtila tu melodiju zato što je volim (čak je i ne razumem) već zato što sam sa glavom na tvom ramenu i jednom slušalicom u mom uvetu, prvi put poželala da taj autobus ide negde daleko i nikada ne stane.

Nisam zapamtila tvoj omiljeni grad u koji bi pobegao. Zapamtila sam sebe kako te tražim između redova, kako trčim niz ulice od slova ne bih li našla trag da si tu prošao pet minuta pre mene. I nisam zapamtila tvoju šolju zato što u slobodno vreme pravim svoje od gline, već zato što su mi se ruke tresle kao da spremam sufle, a ne čaj.

I nisam zapamtila ništa što si pričao poslednji put kad smo se videli. Zapamtila sam osećaj da ništa nisi zapamtio i to je bilo sasvim dovoljno. Možda ne mogu da zaboravim sve što pamtim, ali mogu da ugostim sve te boje, mirise i sunčave zrake kroz maslinjak u skladištu memorija zajedno sa svima ostalim. Neću ih zaključavati, jer nema smisla ograničiti slobodu nekome, čak i ako je to parče hleba sa paštetom koje deliš sa nekim na podu malene terase, zar ne? Neka ostanu koliko im je volja, možda se tvoja omiljena filmska muzika zavoli sa osmehom bake koja mi je jednom na kiši složila buket na ulici, deluju mi kao fin par.

Autorka: Sanja S.

Izvor fotografija: pinterest.com