23 avg Helena Himel

Odavno sam spalio sve stihove o ljubavi

I svoje pesme stavio u kutije,

zaključao negde na dnu duše

gde sada skupljaju prašinu moje tuge,

gomila hartija u kartonu pravougaonika

i ništa više

Odavno sam zaboravio kako miriše cveće

Ne pamtim kada sam poslednju put

u nebo pogledao,

a, sećam se kako sam tražio oblake

sa telom žene,

ne bih li napisao koju strofu,

našao neku metaforu

tunela A. kad padne mrak

i zvezde upale svetlo na nebu

mesečeve mene kao da slikaju moju dušu,

pa tako ne spavam noćima

dok ne vidim pun mesec,

onda ugledam taj krug

ispunjen svetlošću

i puna mi  duša

ona je zapravo mesec u čoveku,

svetlost na kraju tunela

Ključ na mojoj kutiji ljubavi,

ne sećam se gde sam zaturio,

možda sam ga u reku bacio

da ga mulj proguta,

a možda ga nikad nisam ni imao

Sada tu kutiju u koju sam zaključao

samog sebe, svoju slobodu, sve svoje ljubavi,

a, naročito ljubav prema sebi,

otključava ime devojke koju ne poznajem,

koju nikada nisam video

Ali bilo je dovoljno da samo čujem

tu melodiju,

Helena Himel!

I da sva prašina nestane

kao da je Košava duvala mojom dušom

Autor: Marko Stanojević

Fotografija: favim.com