HAOS

Sedimo opet. On, Ejmi i ja. Stara ekipa opet na okupu, kao da vreme nije prošlo. Meseci letargije su za nama. Renesansa modernog doba se opet nastavlja. Moj kum i moj duhovni guru je opet tu. Vraća se iz mrtvih. Napokon vidim osmeh na njegovom licu. Ne pišemo ni on ni ja onako kako smo nekada znali. Pitam ga da li mu nedostaje mansarda, kaže da možda nedostaje, ali da to nije pravi razlog njegove stagnacije u pisanju. Memento je stao i čeka, čeka priče naših života da se opet stope u celinu. Verujem da je svih ovih meseci pisao u svojoj glavi i da samo čeka trenutak kada će opet oko svojih stihijskih misli izgraditi bedeme koji ce ih odvesti do praznih hartija i napuniti ih životom. Životom nas, kako je on znao reći, posrnulih, mladih i pogubljenih likova ovog haotičnog vremena.

     Haos je reč koja me već neko vreme okupira. Fonetika te reči je fascinantna, nesalomiva. Ohola i gorda. Reč za koju verujem da joj nije izvor niti u latinskom niti u bilo kom drugom davno zaboravljenom jeziku, vec onom nama svima dobro poznatom. Jezikom Đavola, Vraga, Sotone, ili kako god ga oslovljavali. Ja ga volim oslovljavati kao svog večtiog pokretača.

     Ima li života pre smrti?

     Haos!

     Pre smrti je haos! Bauljamo iz trena u tren sa željom da svaki naredni bude nešto novo i nikad proživljeno, a ipak on takav na kraju biva. Stopio sam se sa nepoznatim, više ga ne odbacujem i ne gledam kao na nesto čemu se treba približiti bojažljivo i polako. Srljam u novo! Srljam u haos! Spoznao sam svoje drugo ja. Svoj alter ego.

     Smrt?

     Vecito zaokruživanje toka materije ili početak života?

     Više volim da ga doživljavam kao ovo drugo… Od rođenja se trudim da spoznam zivot i spoznajem ga na veoma gorak način, ali sviđa mi se to. Ne, nisam mazohista, ali nisam ni pizda. Ne srljam glavom kroz zid, ali je ne držim ni u torbi. Kao što je rekao jedan veliki pesnik, ne treba reći “mislim”, pravilnije je reci “mišljen sam”! Ja verujem da jesam. Kazu mi da sam pesnik. Ok. Udaram tipkama kako bih izbacio bol. Ako me to čini pesnikom, onda jesam. Prihvatam tu obavezu. Pisaću redove naslagane gorčinom i zvaću ih pesme, poeme, priče. U magnovenju ću svoje misli prenositi na papir i oslikaću život nas dvojice deteta bačenih u ovo vreme pre smrti, koje se trudimo da nazovemo život! Ok. Biću i pisac, za sve vas koji volite da klasifikujete ljude. Za sebe i za Henka i za Ejmi i za jos dosta njih u mom životu, uvek ću biti samo još jedan čovek koji je imao viziju i spoznao bol. Jos jedan čovek koji je svakim atomom i ćelijom svog bednog organizma preneo HAOS! Nemam dar da pišem. Imam dar da budem mišljen! Imam dar da spoznam realnu sliku, a ne maglu. Imam dar da pustim krv na belom papiru. Kažu da imam dar.

     Ne.

     Imam svoj alter ego!

     Imam malog prijatelja u glavi koji mi govori da li je nešto u redu ili nije, da li je život stvaran ili me tek čeka kada se tresetnica slegne.

     Imam Henka, nakon dužeg vremena.

     Imam Ejmi.

     Imam sve žene ovog sveta koje se osmehnu mojoj patnji kao nečemu najslađem. Imam ih na tren, imam ih na večnost. Poneću ih u malom džepu svog haosa kada krenem u nešto neznano. Kada staloženo zapalim pljugu zippom koji sam dobio na poklon. Kada pokulja sentimentalnost iz mene i kada udahnem novi tren, koji će se ovekovečiti i za par godina pokuljati u novom talasu sećanja. U novom talasu haosa!

haos-blacksheep.rs

     Imam sluh. Volim muziku. Pomaže mojim neurotransmiterima da brže prenose i obrađuju podatke nove renesanse, moderne renesanse koju stvaramo nas nekolicina u zidovima požutelim od dima i bluda. Ali nije u tome stvar. Imam sluh za takt koji ne stvara muzika. Taj takt stvara moj alter ego. Haos! Lucifer! Sotona! Vrag!

Henk je mračan. Ejmi je vesela.

     Ja sam u drugoj sobi. Borim se sa pivom i bukom grada. Borim se lupajući po ovim dirkama. Bukovski je rekao da je to najlepše ludilo i da ima dovoljno reči za sve nas. Jeste moj davno izgubljeni prijatelju, ali te reči ne ume svako razumeti. Te reči su za većinu samo prazno mlataranje nekolicine ludaka. Zašto? Haos!

     Ja sam u drugoj sobi i čujem smeh! Čujem kremen. Čujem izdah! Čujem uzdah! Lepota? Ona je za njega lepota! Za mene? Neznano i život u spoznaji toga! Lepota je precenjena, ali ona za njega nije precenjena! Ona je za njega jebena muza! Retro devojka 50tih i sunce koje ga obasjava. Neznano mene obasjava jer sam spoznao žene i nisu me osvetlile ni na tren. Haos je njima verovatno bio bliži nego meni. Moj alter ego je njima bio bliži nego meni?

Apsurd.

Još jedna zanimljiva reč.

Autor: Vladimir Ilić

Fotografija: favim.com

1 Komentar