01 jul  DOŽIVOTNO

Rezultati laboratorijskih ispitivanja nisu bili baš najbolji, što će reći da su  prevazilazili dozvoljene tj. referentne granice. Dakle, i štitna je proradila, čula bih ponekad, onako u prolazu ili u prevozu, kako govore hipohondri u sado-mazohističkim diskusijama. Mene je trenutno  mučilo samo jedno pitanje, a to je: odakle je moj doktor mogao da nasluti, onako, da kažem, napamet, bez bilo kakvih vidljivih znakova upozorenja, da nešto nije  u redu? Pitanje baš nije na mestu, jer on ne bi bio doktor da ne vidi ono što nama nije vidljivo na prvi pogled, ali ipak, volela bih da znam: kako mu je  uspelo da, što bi u žargonu rekli, odokativno odredi? Jer uspelo mu je, ne mogu da kažem: pogodio je, bingo! – nije baš u redu što koristim ove reči, ali je meni nejasno i dalje, pa i sada, kada je ustvari sve već jasno. Poslao me je na ultrazvuk, gde se kao i uvek (uverila sam se u to na snimanjima nekih drugih organa) čuje najčešća propratna rečenica:  Ovo mi se uopšte ne sviđa, ali javite se vašem doktoru. U međuvremenu sam već sakupila priličan broj elementarnih poremećaja koji su veoma zahtevni  i  koriguju se, približavajući se svojim skoro normalnim stanjima, isključivo uz pomoć terapije. Da ne pričam. Ali, bar  ja tako mislim,  samo zahvaljujući tome što ne mislim o tome,  i dalje funkcionišem, hajde, skromno recimo, dovoljno dobro (da kucnem u drvo). Mada sebe ponekad prijatno iznenadim jer, naprimer uveče, ne bih mogla da nabrojim šta sve nisam uradila i gde sve nisam stigla.

A sad, štitna. Za iznenadni pad telesnog rejtinga, odmah nalazim rešenje, u jednom trenu takoreći, ali na verbalnom nivou, upućeno sebi lično. Najpre, kratko razmislim, još kraće zaključim i dobijem nešto poput ovog, ustvari, tačno ovo: Mene niko u životu nije štitio (a nisam ni ja sama) izuzev štitne žlezde, a sad je i ona prestala da obavlja svoj zadatak tj. otkazala je jer,  ili nije izdržala ili joj je dosadilo da bude jedina moja zaštita. Ako se, pak, okrenem malo unazad, nije ni čudo. A ako odem dublje u prošlost, onda svaka čast, dobro si izdržala, i mislim da svih ovih godina, ti sjajna moja pratiljo, tako si dobro radila sve do nedavno. Ti si bila moja telohraniteljka i telobraniteljka, drugih nemam, i jedina si svoju dužnost obavljala volonterski, na dobrovoljnoj bazi što će reći potpuno besplatno, odnosno  gratis, što nekako lepše zvuči.

Doktor je odredio terapiju, očigledno trivijalnu, već ustanovljenu sa korišćenjem leka prisutnog trenutno na tržištu i sa više kontraindikacija nego lekovitih svojstava, uz brojčano impozantnu skalu negativnih mogućnosti zbog kojih se, u slučaju da se pojave, treba promptno obratiti doktoru, kao da doktor živi sa mnom u istom stanu i ja ga samo pozovem, a on hitno interveniše i odmah bude sve u redu. I onda se samo čeka dejstvo  namenjenog leka koji bi trebalo da se usmeri tamo gde mu je mesto i za šta je namenjen, a ne da luta po celom telu i podbunjuje i remeti druge organe koji još uvek nisu u stanju uzbune.

Dakle, štitna. Pročitala sam sve na internetu i – hitro sve zaboravila. Ne mogu da zamislim da jedem sveže heljdino brašno, istina razmućeno u kefiru, koji sam slučajno videla kako se priprema: od mleka i gljivica koje naočigled rastu kao šampinjoni. Ili, otkud mi u zimu sveže ivanjsko cveće? Usput sam saznala da je dotična štitna  veliki regulator tela i uma, a ponekad je spremna da napravi totalni poremećaj, ako nije dovoljno rigorozno pod kontrolom. To sa telom baš i nije zgodno, jer telo je telo i dobro je kad je u dobroj formi, ali za um je odličan izgovor, kao nemam pojma šta radim, to je štitna u pitanju! Uz to ide i ona njena posebna mimikrija u vidu romantičnog i estetski prefinjenog leptira! Da se nekim slučajem vidi, delovala bi kao lep modni detalj – leptir mašna. A i boja joj je nekako lepa, skoro ružičasta, i ide uz sve, što bi se reklo. Radi se i o hormonima ( svega tu ima!). Disfunkcija , kako kad, dovodi do mršavljenja ili gojenja. Hipotezi o tome svakako ide u prilog, već prečesto spominjan Marfijev zakon, pa bi u konkretnom slučaju  posledica imala obrnuti smer, a ne da se bar dođe do pristojne linije: debeli da smršaju, mršavi da se ugoje. Onda su tu i noduli, kao neke SF minijature. I šta tu još sve nema! Dakle,  hitro sve zaboraviti, a i šta bi drugo moglo.

Eto, tako sada nas dvoje, tj. taj  leptirić greškom aktiviran na vratu umesto  leptirića u stomaku pa da uz pomoć serotonina daje osećaj  neodređenog predosećanja osećanja. To je danas zaživelo kao veoma popularan termin, koji se već i (zlo)upotrebljava u melodramskim emisijama, posebno. A danas, eto, nešto potpuno novo, pa potpuno izmešteno, pa iznenada i nije na neodređeno, jer je doktor pre oskudnog objašnjenja o čemu se radi (a ustvari nije objasnio o čemu se radi) iskoristio da kaže: Ovaj lek pijete doživotno, naglašavajući pritom posebno zadnju reč, dok me je  preko kompjutera, a kroz naočare gledao značajno, autoritativno i strogo. A meni je bilo kao da mi izriče izvesnu presudu – da ne preciziram koju i kakvu. Smanjila sam se odmah na stolici. Pre nego što je štitna uradila bilo šta u savezu sa lekom. Nema me, nisam tu. U-uuu, nađi me. Pobegla sam! Kome? Doktoru, štitnoj, leku, samoj sebi. Skrhala me je jedna jedina reč. Ne ni bolest, štitna, ni noduli na ultrazvuku, ni povišeni hormoni. Ubilo me je ono: doživotno. Prestala sam skoro da dišem, jer ne znam koliko je to vremena: doživotno. Koliko će ustvari trajati ta terapija, indirektno, koliko traje doživotno vreme. I da li će se leptir u grlu smanjiti ili povećati ili ne daj Bože uginuti, imaju i oni neke svoje faze, te čas bebasta lutka, te ružnjikava larva, te leptir – lepotan ili  leptirica – lepotica. Kao, naprimer, jedna fascinantna vrsta Tiski cvet koji živi tri godine u mulju reke Tise kao larva i samo tri sata na vazduhu gde se na brzinu presvlači u leptirasto odelo da zavede izabranika odnosno izabranicu. Onda svadbeni let nad rekom Tisom, tzv. cvetanje Tise gde potom padaju svi iznemogli, uginuli, po njenim talasima. Eto, tu je sve jasno, to je : doživotno Tiskog cveta. Tri godine tame i tri sata svetlosti.

A postoji i doživotno osiguranje (ovo su slučajne asocijacije ili bežanje od nedefinisanog pojma?). Da li je dobro ako se duže uplaćuje ili kraće? Za koga je bolje, za osiguravajuće društvo ili osiguranika? (razgranavanje razmišljanja u nedogled, a sve zarad navodnog rešavanja i dalje nerešivog pojma). Eto koliko još stvari treba da saznam, da uradim, koliko poslova da pozavršavam. Ne znam samo da li ću sve stići? A nije ni važno, koliko stignem. Samo da vidim koliko traje to moje doživotno i onda ću se raspitati za osiguranje. Ima vremena. Bar se nadam da ima.

Ljiljana Pantelić Novaković

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Doživotno“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“)