29 apr DOK ČEKAM PREOKRET

Zid, kameni, širok i ravan, jedinstvena izbočina kao jurnula napred iz reda kamene ograde duž šetališta, a stene ispod. Verovatno je nekad neko započeo nešto da zida, pa odustao ili mu ponestalo para, kao što je i u mojoj zemlji običaj. Ali ostala je ploča za sedenje tik iznad talasa koji se zaleću kao samoubice u zid, posvećena mladim Grcima bez para kojima je to mesto glavno sastajalište, a i turistima koje je obuzela melanholija već trećeg dana i sad samo dokono gledaju u prošaranu i mesečinom prosečenu površinu mora.

Grad se ogleda u vodi. Mesečina. Scenografija karakteristična za svako letovalište. Turisti koji se slivaju niz šetalište i ulivaju u sporedne ulice da bi ponovo došli do glavnog korzoa. Kao istražuju i kao uživaju. Crveno. Zeleno. Plavo. Blue bar, Antico rock bar, Nautic bar. Svetli fluorescentno. Graja. Smeh. Zaljubljeni pogledi. Svi srećni. Zadovoljni. Upravo žive svoje snove. Udubljeni u očekivanja, duge i željene trenutke u kojima se oni odigravaju. Te su uloge verno i požrtvovano spremali, vežbali, naučili. Znaju sve unapred. Dok se situacija odvija prepoznaju da je ona ta i oduševljeno grle san koji se ostvario. Gledam sa stene svog omiljenog mesta izvan kontinuuma ispunjenih snova iz samo jednog razloga – one su se – te situacije odigravale drugima i ja sam ih prepoznavala, na licima čitala ushićenje od susreta sa maštanim, ali ne meni, nikada meni. Gledam narcis, okrugli, puni, žuti, kako gleda svoj blistavi sjaj u ogledalu i pitam ga: Zašto su se bogovi urotili protiv mene. Zašto baš ja? (Bogovi jer sam na takvom mestu, gde je uprkos nametanju hrišćanstva, ipak na delu Zevsova sila, iskonska koja se vidi i u jednom potezu odlomljenih planina kao ostacima titanske borbe i gromovitih udara sile, kao i u nesvakidašnjim bojama mora koju su morale isplakati nimfe). Dakle, o moćni Zevse, znam da je pitanje izanđalo, istanjilo se od upotrebe, zarozalo. Znam da je uflekano suzama miliona do sad i izgužvano očajnim lomljenjem ruku kroz vekove i da ti je toliko dosadilo, o Zevse, da bi mi najradije zalepio šamarčinu kao ćale kad ga po stoti put već pitam a zašto ne mogu kad mogu svi drugi.

Ali, očaj ne bira i kao milijarde drugih ja glupom frazom upirem prstom u tebe šapućući: zašto baš ja? Jedno jedino, uobičajeno a nikad odgovoreno pitanje u buci i graji primorskog gradića ne dopire ni do koga. Ali ono više ne jenjava. Svuda mi je. U na brzini smućkanoj 3u1 kafi dok ona spava. I u jutarnjem prvom zamahu među providne još hladnjikave talase dok plivam brzo da izbegnem ribice koje sasvim besplatno uništavaju površinske rane na mojim nogama (a neke budale za to plaćaju, ha! Makar jedna pobeda!). U prženim je giricama Bahusa i u osmehu konobara sa izraženim ožiljkom na licu koga u šali zovemo Al Paćino. I u sladoledu na točenje od lubenice i u večernjoj šetnji duž mora i u slanim kapljicama koje se lepe za površinu tamnog stakla mojih naočara dok motorni čamac odskakuje o površinu vode kao ,,žabica“ koju je dete napravilo odlično izabranim ravnim kamenom. Svuda je. Teram ga, zaista ne želim to da pitam, ali ostaje. Zuji mi oko uha i budi onu nervozu kao komarac kad uništi prvi san. Tu je. Tu je. Dudnji mi u slepoočnicama i maltretira me. Lepo mi ne da da odmorim. Plaši me. Plaši me jer mogu naprasno otići da se ne vratim nigde. Mogu zaista toliko da otkačim da više ne pristanem ni na šta i koračam bez cilja i uzalud i da mi je svejedno. Na ivici sam svemira i tučem se u bilo, trčim u nepovrat dok me kida strašnost tog pitanja. Izmišljam reč jer nema druge koja bi opisala njegov mrak, zebnju oko mene i u meni. Od trnaca sam i drhtim, zrno po zrno mene se truni, ostavljam komadiće čudnog pazla svud. Jebe mi se za celinu, jer celo je netaknuto, celo nije patilo i srljalo u smrt. Celo je živo, a ja napola umirem. Jebe mi se i za njihov smeh. I za njihovu sreću, pravu ili odglumljenu. Muče me zagrljaji i poljupci, gade mi se ruke na ramenu, nervira me karton prikaz – naslovna strana ličnosti. Ludim i što je ludost bliža, to je sočivo čistije i dioptrija oštrija. Vidim sve, ko da mi je zmijski car pljunuo nemušti jezik u usta, čujem, a ne želim. Odbacujem grozne slike ponavljajući kao dete da otera babarogu: pu, daleko bilo, pu daleko bilo, dalje od mene. Ja sam paganin sujeverni, kucam u drvo i prospem gutljaj rakije pre nego popijem za dušu. Za svoju dušu… Sama je.

Autorka: Milica Radovančev

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Dok čekam preokret“ izdvojena je na konkursu „Promena“).