10 apr Da li se sećaš?

„Zdravo,dugo se videli nismo. Da li se sećaš? Služi li te još uvek pamćenje? Sećaš li se onih dana, eh, onih ludih gimnazijalskih dana?”starija gospođa pričala je ne skidajući osmeh s lica. „Kad sam krišom gledala u tebe, a ti mangup, nije ti to promaklo ni jednog puta. Zašto me gledaš tako bledo? Nemoj mi reći da si zaboravio. Nemoj da varaš sebe. Možda ćeš se lakše setiti ako ti ispričam deo. Hej,pa još si mi i ljubav izjavljivao! Tu,eto baš pored one klupe u dvorištu gimnazije. Samo, čini mi se da je tad sve bilo nekako lepše. Sećaš se, krišom si me izvlačio sa časova fizickog, a onda vodio daleko,daleko odavde na jedno lepo sunčano mesto pored vode, gde smo samo sedeli i gledali jedno drugo. Ne, ne sećaš se… Pobogu, nisam valjda pogrešila? Nikolas, zar ne? Prirodno-matematički smer, pre tačno 45 godina? Tako smo se voleli! Ja te tvoje zelene oči, a ti moje meke obraze. Stalno si ih dodirivao, čini se da si bio opčinjen njima, njihovom mekoćom. Dugo si ih milovao, a ja sam samo nemo posmatrala tvoj lik, meni je to bilo dovoljno, samo to – da gledam tebe pored sebe. Sećaš se, bilo je leto, moj rođendan, poklonio si mi najlepši poklon. Tad si rekao da mi poklanjaš svoje srce ali pod uslovom da i ja tebi poklonim svoje. Hej, čoveče, nismo više tako mladi, ali zar se ovo zaboravlja? Ništa? Ama baš se ničega ne sećaš? Šteta.” spremala se da pođe, kad se iza vrata pojavila jedna mlada žena. Ličila je na njega , sigurno mu je ćerka.

„Gospođo, čini mi se da ste razgovarali s mojim ocem. Žao mi je, demencija.” tužno je rekla i klimnula glavom.

Osećala se kao da svi ti dani nemaju smisla, kao da nikad nisu postojali, kao da je sve to bio san. Klonula, još jednom je pogledala u njega i krenula nekud, ostavivši za sobom zbunjenog čoveka, koji je posle dugog razmišljanja  prošaputao  „Sećam se, savršeno se sećam.“ ali nje više nije bilo da ga čuje. Bio je oduševljen njenom pojavom. Činilo mu se da joj godine nisu učinile ništa, još uvek je ona bila njegova mala tvrdoglava devojciča. Devojčica koja se nije pribojavala da se susretne opet s njim, da opet pogleda njegove oči koje nije videla od kada ih je odvojio besni rat. Setivši se svega, krenuo je za njom. Pokušao je da je sustigne, ako ništa drugo, bar da joj se zahvali što se setio svega samo jednom njenom lepom pričom, sećanjem na mladost. Ali izgleda da je koračala brzo, previše brzo za njega.

Autorka: Ana Momčilović

Fotografije: tumblr.com, pinterest.com