11 sep Cimet i mesečina

Ne bežim ti.
Ne ćuti mojom tišinom
plava ptica u kavezu.

Svi satovi
raširili kazaljke;
za vreme imam
najlepšu reč:
pesmu ždralova
otpevanu juče.

Ne smeši se mojim likom
mesec u vodi.

Samo misao
što me miluje
po čelu rukom,
zatečena
između dve jeseni,
kojom se i vazduh
ponosi.

Oprosti mi,
u ovom jednom jedinom
dostupnom ti svetu,
kada je obnaženi mozak
bio najlepši opservatorijum
za zvezde,
kada je promrzlo srce
cvetalo i raslo crveno
i govorilo
žutim glasom hrapavo.

Pružam utrnule ruke
u cimet i mesečinu
i krivim usne
da izmerim
bezdan tvojih zenica.

Autor: Đorđe Topalović
Fotografija:  Guzmán Barquín