26 jan Centar za kapiranje Milice

– Ne plaši te što ljudi znaju toliko o tebi? – pitala je Nina opreznim tonom, podsetivši me na jedno slično pitanje postavljeno krajem prošle godine.

„Moraju li svi da znaju šta ti se dešava?“

Naravno da ne moraju. Nikada i nisu, iskrena da budem. Čak ni oni najbliži. Znate, ljudi znaju onoliko koliko im dozvolite da znaju. Ja sam im dozvolila da znaju da mi je prvi izbor fakulteta bio katastrofalan. Da mi je ljubavni život u proteklih otkad-znam-za-sebe godina bio sve sem ljubavnog života. Da su neka potencijalno divna drugarstva upropašćena neiskustvom i željom da nekog držiš za ruku, jer, eto, svi to rade. Da mi je ljubavni život u proteklih nekoliko godina gotovo pa nepostojeći.

Znaju da postoji taj jedan roker koji mi igra po živcima i glavi i kom se u snu naslanjam na ruku. Ne znam zašto. Prvo ga pitam smem li da ga uhvatim za ruku, a onda mu se i naslonim na ruku dok hodamo po mraku mog sna, i sve je okej, do trenutka kad podignem glavu ka njegovom licu i opasno mu približim usne. Onda se probudim i onda se taj san ponavlja gotovo svaku drugu noć. To je taj jedan čovek koji ne ume da o’ladi mene, i kog ja ne umem da zagrejem, ali smo stalno tu negde, iako ni on ni ja nismo najsigurniji šta bismo radili kad bismo se međusobno o’ladili. Ili zagrejali.

Interesantno je što svi ti ljudi znaju za njega, ali on nekako ne zna za sebe.

– Ovaj mi, onako, iz priče, liči na onog tvog rokera. – rekla mi je Nina pre neki dan.

Uhvatila sam se za stomak od smeha kad sam sa druge strane ulice ugledala riđokosog lika od dva metra, sa iscepanim pantalonama, martinkama i nekakvim metalnim čudesima po rukama za koja još ne mogu precizno da kažem šta su. Ma, ne umem ni otprilike. Da se razumemo, nije da imam nešto protiv visokih ljudi sa riđom kosom i metalnim dodacima po rukavima. Samo pokušavam da kažem koliko ljudi zapravo ne znaju.

Brat je, eto, pre par dana, definisao mog idealnog muškarca kao „intelektualca“. Rekao je da sam zato sama. Zato što tražim intelektualca. Zato što ljude danas mrzi da budu intelektualci. On to zove intelektualnost. Ja to zovemcentrić u mozgu na kom piše „Centar za kapiranje Milice“.

Ne mora to da bude nov novcat i savršeno funkcionišući centar. Kontam da to još i nije izmišljeno. Neki polovan adaptiran je sasvim okej, dok god konta da se Milica najlakše smiri čipsom i pivom. Ili vinom, ako ste baš bliski. Da Milicu ne treba pitati voli li romantične večere uz sjaj sveća i laganu muziku za ples, jer Milica romantiku vidi kao ležanje na kauču unatraške, sa nogama uza zid, dok jede čips i peva neki rok koji gomila ljudi uopšte i ne smatra rokom.

„Vi blogeri baš umete da budete pičkopaćenici. Moraju li svi da znaju šta vam se dešava?“, više je konstatovao istoričar.

Baš i ne moraju svi da znaju šta mi se dešava, mislim se opet. U tome nekako i jeste draž. Kad svi misle da znaju mnogo, a zapravo znaju možda delić. I njegovu pouku. I svi srećni.

Znate, pouka je ono kad Milica napravi glupost, pa shvati da je napravila glupost, a onda nastavi da je pravi; a vi ste pametni i znate da nećete krenuti njenim stopama. Jer je to glupost. S druge strane, nije da bi bilo loše da bar oni kojih se dešavanja tiču shvate šta se dešava. Pa da se molimo hepiendu. Bez sveća i muzike za ples. Sa mrakom i vinom iz čaše za sok.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: pinterst.com