09 feb Čekanje

Čekanje. Kako hladna, opora i ružna reč. Ona ima osećaj uznemirenja, napetosti, ima bolnički miris i odzvanja koracima u čekaonici koji se odasvuda čuju, ali niko ne dolazi nama da pomogne.

Čekanje je očajanje dekice koji je proveo pola dana u bolnici, čak i ne stigavši na red, i uporno pita sina za koliko će biti gotovo i moli ga da idu. A nervoza je bila u onome što mu je sin odgovorio, a posebno kako. I bes. Možda i nemoć. „Za koliko? Za koliko? Za dvadeset i četiri sata, je l’ ti to dovoljno?”

Nervoza, bes i nemoć su, kao što nam je poznato, iz svakodnevnih iskustava po „omiljenim” redovima, njihovi nezaobilazni pratioci. Okrenimo se neki put i zagledajmo u ta lica oko nas, u te pokrete, poneke uzvike. Svi su u istoj situaciji, svi u istim mislima, i svi nemoćni pred tim suverenim vladarima iza šaltera (koji se mahom upravo tako i osećaju). I svi bi, verovatno, odgovorili nalik pomenutom čoveku.

Ne, ne zato što smo netrpeljivi, loši. Već zato što je nemoć jedno od najgorih stanja u kojem možemo biti. Ne samo u čekaonicama, već i u drugim sferama. Prisiljava nas na pasivnost, stanje u kome ne možemo ništa, samo da budemo strpljivi i nadamo se najboljem. A onaj ko nije strpljiv? (A priznaćemo, šta god pričali, malo ko od nas jeste).

Kažu, misli dobro. Ja u stanju čekanja prođem faze od najboljeg do najgoreg – ikad zamislivog scenarija u toj prilici, potajno se nadajući da će, sada kada sam ga u mislima prešla, biti manje moguć. Brojim dane i tako se nadam razrešenju, odgovoru, i, kada se približi, od straha poželim da ipak još ne dođe. Tada se sve pozitivne misli sklone u stranu i ostave strah da vlada. I sada mogu osetiti taj strah.

Ja nisam neki čekač, strpljivi. Naprotiv, poput deteta, želim da mi se sve odmah kaže, jer „ću se plašiti”. Ja ne umem čekati u strpljenju i nadati se najboljem. Mnogo mi je draže venuti u redovima, bilo kojim, bilo kada nego čekati kakav odgovor. Može li se takav dogovor napraviti?

Obećavam da neću gunđati, pa čak ni cupkati i prevrtati očima, koliki god i kakav god red bio, pa i koliko njegova gospodarica „ljubazna bila”, ili me, pak, vratila po još nešto (ma, ne, to se uopšte ne radi). Obećavam da ću biti najbolji pripadnik reda ikada, samo da ne moram čekati izvesne odgovore i rezultate. Kada bi moglo. Eh, kada bi moglo…

Autorka: Gordana Bajović

Izvor fotografija: pinterest.com