10 mar ČEKAJUĆI SLOBODU

           Rođen sam u ženskom zatvoru u Požarevcu. Ni kriv ni dužan. Keva je tu izdržavala kaznu zbog krađe u zlatari. Ljudi pričaju da uopšte nisam plakao po dolasku na svet. Kažu, da čim su me izvadili iz utrobe, da sam rukama posegao ka rešetkama. Kao da sam znao kakva me budućnost čeka. Ćaleta nikada nisam upoznao. Kevu su u međuvremenu pustili, ali je ona zapalila preko grane zaboravivši na mene. Poslali su me u ustanovu za decu bez roditelja.

     Sa navršene dve godine, jedna fina porodica me usvojila. Stariji bračni par bez dece. Krenuo sam u obdanište. Bilo je super. Po ceo dan zezanje, jurnjava sa decom, igra na penjalicama i u pesku. Na kraju igre, uvek bih dolazio do  rešetkaste ograde koja je okruživala obdanište. Dugo bih se držao za metalne šipke. Zevao bih opčinjeno u ljude i automobile koji jure. Iz obdaništa pravo kući, iz kuće u obdanište, i tako u krug. Jednog dana, u toku jurnjave, neki mali iz grupe padne i polomi nogu. Druga deca, iz samo njima znanog razloga, pokažu prstom na mene, kažu kako sam ga ja gurnuo. Naravno, moji tadašnji roditelji me brže/bolje vrate nazad u ustanovu.

I tu je bilo ok. Redovna klopa, toplo, wc, samo nas nikada nisu pustali napolje van domskog kruga. Jednom smo trebali svi da idemo u zoološki vrt, ali sam ja taj dan dobio temperaturu i proliv i ostao u krevetu. Nedugo zatim, pojavila se neka hraniteljska porodica iz Vojvodine. Poslali su me kod njih. Hteli su da idem u muzičku školu, da naučim da sviram klavir. Ok, šta je tu je, krenuo sam u muzičku. U levoj ruci torba,  u desnoj note. Buku instrumenata nadglasavao je plač dece dovedene protiv svoje volje. Njihovi roditelji su tako lečili svoje komlpekse iz mladosti. Pokušao sam, trudio se, ali profesor je rekao kako sam ekstremno netalentovan, da ne bih mogao ni dobošar da budem. Ubrzo, vratili su me u dom, jer jelte, shvatili su da neće dete koje nije Mocart.

Stigao je i moj sedmi rođendan. Sa njim i polazak u školu. Nisam bio nešto preterano oduševljen povodom toga. Dobio sam ranac pun knjiga i svezaka koje se bile teže od mene. Olovke, bojice i blok. Škola ko škola. Ne daju ti da razmišljaš svojom glavom, non stop učiš nešto što je neko drugi napisao, od malena ti ubijaju kreativnost. A škola u istom krugu gde i dom. Šetnja od jedne zgrade do druge, beton, nebo, i svuda te proklete rešetke na prozorima. Plivao sam nekako, razred po razred. Neki put dobar, neki put vrlodobar, jednom čak i odličan, ali to na tromesečju. Taman što sam krenuo u sedmi, na početku polugođa, profesoru matematike nestane novačnik. Tamo-ovamo, frka-panika, nabede mene da sam ukrao. Vaspitač me šamarao zahtevajući da priznam. Priznao sam, iako nisam, samo da me ne bi tukli više. Pošto sam imao punih 14 godina, momentalno su me spakovali za Kruševac.

Popravni dom Kruševac. Od milošte Kruškica. Tu je počelo pravo školovanje. Ako do tada misliš da si neki mangup, brzo skapiraš da nisi ni m od mangupa. Zato ima ko jeste. Naučio sam hteo ne hteo, kako da šibicarim, džeparim u prolazu, kako da udarim, kako da primam udarce. Tu sam se prvi put napio, prvi put poljubio sa devojkom (iz ženskog dela doma), prvi put dobio upalu pluća. Dnevni red se poštovao. Ustajanje, fiskultura, doručak, dnevne aktivnosti, ručak, odmor, slobodno vreme, večera, spavanje. Povremene šetnje po dvorištu bile su jedini kontakt sa spoljnim svetom. Visoke opasane zidine sa bodljikavom žicom na vrhu, i naravno, rešetke, rešetke na prozorima za svaki slučaj. Posete su bile svakog drugog vikenda. Naravno, meni niko nije ima da dođe. Mada, dok sam krišom posmatrao lica tih roditelja koji su dolazili u obilazak svojih „mezimaca“, shvatio sam da je možda i bolje što nemam nikog. Dani su bili isti, bitno da prolaze. Nakon dve relativno mirne godine, izbije sranje. Tuča u kuhinji. Jednog štićenika izbodu nožem u stomak. Napravi se velika frka, ko je, šta je, i optuže mog cimera. On bitanga slaže da nije on, prebaci krivicu na mene. Poveruju mu. Jebiga, ćale mu je bio rođak jednom od čuvara. Opet najebem, ni kriv, ni dužan. Optužba za pokušaj ubistva.

Premeštaj u Valjevo. Maloletnički zatvor. Prvo veče i prve batine. Tukli su me plastičnim flašama napunjenim vodom i mokrim novinama kako bi se što manje poznavali podlivi. Dobrodošlica za nove članove. „Ako ne želiš batine svakodnevno, priključi se nekom klanu, ekipi. Uglavnom, ne smeš biti sam“ – tako su rekli. U dvorištu i kuhinji znalo se gde koja ekipa sedi. Beogradska, Niška, Kragujevačka, itd. Kome da se priključim kada ni ne znam odakle sam poreklom? Rođen u zatvoru, kutiji, ne verujem da bi me čuvari primili da se družim sa njima. Na kraju sam se uhvatio sa momcima iz teretane. Njih desetak se držalo zajedno bez obzira što nisu bili iz istih gradova. Trebao im je potrčko, neko da donosi vodu, dodaje peškire i tegove. Jebiga, tako se počinje. Ubrzo su me prihvatili. Počeo sam da bildujem. Redovna klopa, redovni treninzi, malo obaveza, i leđa koja rastu. Svaki mesec po par kilograma više i par centimetara preko leđa. Malo po malo i došlo je punoletstvo. Upravnik je čuo da punim 18 godina. Naručio je tortu specijalno za mene. Čokoladnu! Teretanci su uspeli da prošvercuju alkohol, i kurvu kao specijalni poklon. Prvi seks, sa ribom starijom 15 godina, i pičkom širokom kao sandala. Nema veze, poklonu se u zube ne gleda. Upravnik je obećao izlazak u grad. Nikada nisam bio u gradu. 18 godina je prošlo, a ja uvek u nekoj vrsti konzerve. Danima sam zamišljao, iščekivao taj izlazak. Kad oćeš, moša. Izbije pobuna zbog loših uslova i jednom čuvaru drpe utoku. Upravnika ekspresno smene i moj izlazak u grad propadne. Ponovo sve po starom. Sklekovi, teretana, dnevne obaveze. Vanredno sam završio školu za bravara i naučio vožnju na staroj osmici koja je u zatvorskom krugu stajala ko zna odkad. Koristio sam svaku priliku da namolim čuvara bar dva kruga da me pusti oko poligona. Par meseci kasnije, za vreme iznenadnog pretresa, kod mene u sobi nađu onu utoku što je nestala za vreme pobune. Plus i mobilni telefon.

– Znači ti si taj!!! – urlali su čuvari.

– Nisam ja, ljudi, svega mi – pravdao sam se – Nemam pojma odakle to kod mene! Pa šta će meni mobilni kada nemam koga napolju da zovem.

– Ne pali to kod nas, dečko. Samica do konačne odluke!

Dva dana u samici. Ja, buđ, bubašvabe, čučavac iz koga se širi smrad. Povremeni obroci bačeni na pod bili su jedina veza sa spoljnim svetom. Upravnik je bez mnogo razmišljanja potpisao premeštaj u pravi zatvor.

– Dečko, punoletan si. Nisi više naša nadležnost.

Spakovao sam stvari. Centralni zatvor u Beogradu. Prohladno jutro sa kišom. Stigao sam baš u trenutku dok su dva pandura batinala nekog matorca u hodniku poptpuno golog. Odveli su me kod upravnika.

– Mali… Krađa od službenog lica nije mala stvar.

– Ali gospodine…

– Tišina! Ćuti. Šta je bilo!? Da nećeš da mi kažeš da nisi kriv. Pa ovde svi tvrde da su nevini. Hahaha. Ko će tebi da veruje kada si ceo život proveo iza rešetaka… Poštuj pravila, i za dve godine možda izađeš odavde. Možda…

Pokazali su mi ćeliju. Prve noći nisam spavao. Pokušavao sam da se setim gde i kada sam se u životu toliko zajebao da prolazim ovako. Nisam uspeo. Sutradan, u dvorištu, sreo sam par likova sa kojima sam bio u Kruševcu i Valjevu. Višestruki povratnici. Zvali su me u ekupu. Preskočio sam ovaj put rešen da ne ulazim ni u kakve klanove, da gledam samo svoja posla. Čuvar Rade me zagotivio. Donosio mi je ponekad sportski žurnal, garderobu i patike od njegovog sina koje bi iznosio, jednom čak i pečenje preteklo sa slave. Mesec po mesec, i kazna se istopila. Pozvali su me u upravnikovu kancelariju.

– Momak, sada si slobodan čovek. Evo papira sa potpisom i pečatom koji to potvrđuje. U ovoj koverti imaš nešto novca dok se ne snađeš za par dana. Pamet u glavu.

– Ok.

Rade me ispratio do izlaza. Pozdravili smo se kao rod rođeni. Zaplakao sam, a on me pomazio po kosi, kao sina. Rekao mi je da se čuvam i da se više nikada ne vidimo unutra.

Konačno, napolju! Sloboda čoveče! Pogledao sam levo, pa desno. Nisam verovao. Sve je izgledalo neobično. Potpuna promena i pometnja u glavi. Umalo me zgazi auto dve ulice ispod. Lutao sam satima, gubio se po velikom gradu, vrteo u krug, dok na kraju nisam našao smeštaj u nekoj straćari na Čuburi. Stariji čovek izdavao je sobe za samce. Uveo me je u prvu.

– Evo dečko, ova nije loša. Okrečio sam je, nema dve nedelje. Imaš garderober, lavabo, krevet. Wc ti je pozadi.

Ugledao sam rešetke na prozoru.

– Izvinite, jel imate neku sobu bez rešetki na prozorima?

– Imam, ovu pored. Ajde da pogledaš… Ali manja je od ove.

– Nema veze, uzimam.

Prišao sam prozoru i otvorio ga. Nepoznat osećaj me preplavio. Spavao sam pored otvorenog prozora. Jutrom sam krenuo u potragu za bilo kakvim poslom. Slaba vajda. Čim bi čuli da sam bivši robijaš, još bez neke velike škole, okretali bi glavu. Nekako me je primio lik što drži stovarište pića da radim na utovaru i istovaru. Težak posao, kinta još gora. Ili sam po ceo dan teglio gajbe, ili vozio kamion  sa pićem i gazdu na proslave gde je on pio sa gostima, a ja satima čekao u kabini. Preskakao sam obroke. Sve pare išle su na kiriju. Zima se bližila, a ja bez cipela, jakne, kape. Na sve to, gazda stovarišta mi je rekao da od prvog ne dolazim više.

Vukao sam se ka kući, kao prebijen. Pratio me je gazdin sin. Povrmeno sam ga viđao na stovarištu. Nikada nije radio. Vozio se kolima, odvijao muziku do daske, uzimao pare krišom iz kase.

– E brate! – povikao je – Jel hoćeš da zaradiš neki dinar?

Zbunio sam se.

– Ne znam… Šta treba da se radi?

– Vidm da dobro voziš kamion…

– Aha…

– Kako voziš auto?

– Dobro, naučio sam u Valjevu. Imali smo organizovanu obuku.

– Super. Vidiš, treba mi neko ko bi sutra mene i moja dva ortaka odvezao na jedno mesto. Sačekao bi nas 5 minuta, i posle odvezao dalje. Ne bi morao ni da izlaziš iz auta. Samo sediš unutra dok se mi ne vratimo. Zavališ se, slušaš radio, uživaš. A, šta kažeš?… Dobro plaćam.

Izvadio je svežanj novčanica. Koliko novca! Za taj novac mogla se platiti kirija za par meseci i još da se ima za jelo svaki dan. Stomak je zakrčao, telo zamislilo novu jaknu i cipele na sebi, i iz praznog želudca je izletelo – Pristajem.

– Odlično, budi sutra u onom parku preko puta u 11.

Prevrtao sam se po krevetu celu noć. Razmišljao sam da li sam pogrešio, da li da se pojavim sutra. Odlučio sam da idem. Nikada u životu nisam nikoga zajebao ili prekršio obećanje, pa neću ni sad. Došao sam sutradan na ugovoreno mesto. Njegov prijatelj je dovezao auto i predao mi ključeve. Ugasio mi se par puta dok se nisam navikao na kvačilo. Posle je sve krenulo normalno. Kao vožnja bicikla. Navodili su me kuda da vozim. Levo, desno, opet desno dok nisu rekli da stanem.

– Slušaj. Ne gasi auto. Eto nas brzo.

Izašli su. Pogledao sam u retrovizor. Izvadili su iz gepeka sportske torbe, i utrčaki u obližnju zgradu. Pogledao sam natpis na vratima. Državna banka. Nakon 2 minuta, začuli su se pucnji iznutra, zatim vrisak. Niko nije izlazio. U jednom trenutku, gazdin sin je istrčao, okrvavljen sa pocepanom čarapom na glavi. Doteturao se do auta, i pao pored. Opkolila me je policija.

– Izlazi napolje! Ruke u vis!

– Klekni! Ruke iza glave!

Osetio sam jak udarac kundakom u glavu. Osvestio sam se u kolima. Vozili su me i usput tukli. Nakon dvadesetak minuta, zaustavili smo se. Dvorište centralnog zatvora. Povratak na staro mesto.

– Izlazi napolje!!! – dreknuo je jedan od policajaca.

Vukli su me do ćelije. Stare, dobro poznate face, dobacivale su nešto sa strane. U hodniku je stajao Rade. Gutao sam knedle veličine planine. Ubijao me je osećaj sramote što se opet vidimo. Oborio sam glavu.

– Neka, ja preuzimam odavde. – rekao je.

Uhvatio me je pod mišku. Poveo me je ka staroj ćeliji. Koračali smo ćutke. Nisam ga mogao pogledati u oči. Otvorio je vrata i skinuo mi lisice. Rešio je da prekine tišinu.

– I, kako je napolju?

Prišao sam prozoru. Oblaci su izgledali nikad lepše. Uputio sam pogled negde daleko i uhvatio se za rešetke.

– Nije loše.. Ali, nije loše ni unutra…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: favim.com