Postoje razne vrste prijatelja. Prve stičemo u detinjstvu, drugari sa kojima učimo i vežbamo komunikaciju, a još pojma nemamo ko je kakav i šta zapravo treba da očekujemo od života. Sa nekima ćemo ostati u kontaktu, druge nećemo više sresti, pa ćemo ih zaboraviti. Tek...

- Izlečiti dušu pomoću čula, a čula pomoću duše. -Dečače! Došao si! -Naravno da jesam. Kako bih ovo mogao da propustim? Tvoje oduševljenje mojim dolaskom. -Vidim nisi se promenio od prošlog puta. -Nisi ni ti. Znači, Oskar Vajld. Zašto? -„Slika Dorijana Greja“ mi je bila omiljena knjiga do nedavno. Sad...

Naučila sam da život pretvorim u gubilište. Naučila sam i da ga pretvorim u najljepše rajske bašte. U njima sam sahranjivala komade koji su se odlamali od mene svaki put kad bi me pregazio voz emocija, ili kad bi se cijela horda nemira podigla; kad bi...

Pitala sam se ponekad kuda su vodili svi oni putevi kojima nisam pošla. Stoje li prazni, napušteni, neiskorišćeni, jesu li (za mene) zauvek zatvoreni? Kakve li su mi sudbine čuvali? Danas znam da je pametnije da se pitam zašto sam odabrala staze koje jesam, ili tačnije, zašto...

Kažu da nas ljubav pokreće i motiviše, da je odredila mnoge živote i sudbine. Da li je to baš tako ili je ovo samo lepa fraza za romane? Moj život je svakako obeležila. Ja nisam zaljubljive prirode, možda bi bilo bolje da jesam. Više bih...

Malo je koja nemirna duša te prolećne noći imala priliku da se triput prekrsti pred prizorom mladića koji pod mladim mesecom na pustom bulevaru priča o svojim osećanjima jednom i više nego sumnjivom žutom keru. Takav se slučaj dotad još jedino možda mogao sresti kod...

Subota, nedjelja ili ponedjeljak, svejedno je. Kada strašću stvaraš dane Ti živiš i radiš sve nedjelje, obožavaš i one nekada teške ponedjeljke. Budiš se sa suncem, pogledaš kroz prozor i pozdravljaš novi dan. Razbudiš se u trenu i obožavaš jutra i večeri. Liježeš sretan, budiš...

listopada 2020. 21:34 Uvijek sam maštala kako će naš ponovni susret biti senzacionalan, na nekom posebnom mjestu (po mogućnosti uz zvijezde, pun mjesec u vodenjaku, i po još većoj mogućnosti u siječnju). Sva moja savršena sanjanja o susretu nad kojim bdije vojska mliječne staze, pretvorila...

- Kristina? Opet si došla. - Jesam. Je l ti smeta? - Ne mogu da zabranim nekome da uđe u kafić. Nije ovo moj privatni posed. Ja samo radim ovde. - Zorane, htela sam da te pitam...

Evo dvoje ljudi koji nisu veseli i srećni! Čim sam ih ugledala kroz izlog ušuškanog starinskog kafića kakav se u Beogradu može naći jedino na Vračaru, shvatila sam – evo zašto sam, naizgled besciljno, lutala do sada. Još jedan u nizu dokaza da treba da slušam...