04 apr At Livia’s bar (U Livijinom baru)

Ovog puta ona gradi grad. Prvi grad nakon jedanaest ostrva zaredom, sakupljenih sada u mekoj crvenoj fascikli, koju u samoći, kada otac izađe uveče na kafu, izvadi iz fioke pored svog kreveta pre no što izvuče odnekud neku od mapa i zaroni u nju. Evo je, ulazi u prodavnicu čokolade, prepunu mirisa i kakao praha. Evo je, sada ulazi u salon sa ogromnim televizorom i brzo beži na prednja vrata pre no što je uhvate i pomisle da je provalnik. Ponekad se zatekne nasred ulice, među atomobilima i motorima.

Na toj mapi se može naći ama baš sve čega se možete setiti. Deca mogu naći školu okruženu voćnjakom jabuka. Mladi mogu naći omanji univerzitet koji štanca nastavnike, lekare, inženjere i arhitekte. Bolesni, bolnicu. Oni koji žele da rade, fabrike okružene poljima, sa prostorom na koji mogu da se šire kad se posao razvije. Ljubitelji sporta, fudbalsko igralište sa malim terenima naokolo na kojima se mogu igrati odbojka, košarka i tenis. Potom crkva i neke prodavnice. Pekara. Stolarova radionica. Bakalnice. Putevi i mostovi. Luke sa brodovima koji stižu na pristaništa. Carine, pošte. Policijska stanica. Farme i životinje. Aerodrom, autobuska stanica. I pored svega toga, mnogo kuća. Male za one koji žive sami. Stanovi za one koji ne žele ili ne mogu mnogo toga sebi da priušte. I velike kuće za bogataše, gde žive velike porodice, a mame i tate su nagrađeni bogatim i lagodnim životom.

Kad god bi završila grad ili ostrvo, podigla bi ga u vazduh i, što je papir bio natopljeniji plavim mastilom flomastera, bila bi zadovoljnija njegovom postojanom strukturom. A ponekad bi, ukoliko bi veličina grada to zahtevala, okrenula papir i na drugoj strani izgradila još jedan grad ispod postojećeg. Podzemni grad, prepun kanalizacionih tunela, vodovodnih cevi, kablova od struje i telefonskih žica i još jedna ili dve linije za metro. Potom bi stavila papir ispred lampe sa roze abažurom, tik naspram svetlosti koja bi svojom jačinom otkrila grad ispod grada.  Čak biste mogli krajičkom oka uhvatiti trku miševa kroz tunele. Ili automobile koji se migolje u pretrpanim ulicama, pa i sivi dim koji kulja iz odžaka. Potom bi gradu dala ime, smestila ga u mekanu crvenu fasciklu, te počela da razmišlja o nekom drugom. Mapa za mapom, nastavljala bi da usavršava svoje gradove i ostrva, obogaćujući život njihovih stanovnika.Ukoliko je u svojim prvim pokušajima, na primer, gradila diskoteku naspram crkve (jer je tu preostalo jedino slobodno mesto), sada je diskoteka bila pored fudbalskog igrališta i taj deo grada, udaljen od kuća, bi postao centar za rekreaciju. Ukoliko bi fudbalska lopta bila šutnuta sa terena, sada nije mogla da slomi komšijin prozor, već samo da udari zid diskoteke, koja gotovo da i nije imala prozore koje bi moglo slomiti. Ili pak, ako bi se pre dogodilo da smesti groblje pored domova, sada bi groblje izgradila negde gde se ne može videti.Tako devojčica kojoj je majka umrla neće videti majčino ime uklesano na spomeniku kada gleda kroz prozor tokom besanih noći.

Osmišljavanje grada ili ostrva obično počinje od spoljnjeg prstena, periferije sa grubim crtama kruga, koje ona potom popunjava. Večeras, ipak, počinje sa malim barom, gde se svako veče okupljaju brojni ljudi i čiji dah brzo zamagljuje prozore. Ima ih mnogo, posebno studenata, koji svako veče naruče jedno od posebnih pića koje im pravi Livija, tamnoputa devojka iz Porto Alegrea, nekako tu dospela iz Brazila. Ono što je posebno u vezi pića je da su nepredvidiva, baš kao što je nepredvidivo da će sijalica usred noći zatajiti. Naručujete samo broj pića: jedno piće, na primer, ukoliko ste sami. Ili četiri, ako je još njih troje sa Vama. Ali, šta se nalazi u piću zavisi samo od Livije. To je ono što sve to čini zabavnim. Sama napravi mešavinu, šta god da joj u tom trenu padne na um. Jedino na šta može da se utiče jeste da naručite piće sa vatrom ili bez nje. Naravno, ako se bojite vatre, reći ćete joj da ga uopšte ne zapali. U suprotnom, u čaši neće biti ništa baš kao na glavi apostola na Duhove, osim toga, moraćete da čekate da se plamen smanji i ugasi pre nego što ispijete piće. No, ukoliko niste avanturističkog duha, sve ćete odjednom istresti dok još uvek gori ili ćete čak zamoliti Liviju da Vam zapali piće u ustima. No, ako ste tako hrabri i spustite glavu tren pre no što plamen ugasne može se dogoditi da Vam izgori gornji deo usana – ili kako to Livija zove – il cielo de la boca[1]. Lokal nije za bogate, pa svi ispijaju ova jeftina, količinski mala pića. Ispijaju svi, osim ćelavog čoveka koji se šepuri sa svojom bradom od nekoliko dana i naslanja na ćošak drvenog pulta posmatrajući zadivljeno Liviju kako nezaustavno iznalazi nove boje, nove ukuse – uvek neki novi spektakl. Kako li joj samo uspeva da ih sve zapamti? Kako to da ih ne pobrka? Kako je moguće da ne prolije ni kap piva i nikada ne dopušta da joj flaša isklizne iz ruku? Kako se boje na kraju uvek slažu? I kako li samo uspeva da baš svako piće napravi tako ukusnim?

Dok ona završava još jedno malo remek – delo, ćelavi čovek za pultom počinje da aplaudira, pa se apaluz širi do toaleta u ćošku, a kada aplauz dosegne svoj maksimum, on sakrije svoju stidljivost u džepove svojih farmerica, koje su nekad bile plave, te povikne dubokim glasom: „Bravo, Livija!“. Livija se do sada navikla na njega. Zna da mu neće prići i pitati da li i on želi jedno piće. On naručuje od mladića koji kupi, pere i ispušta čaše. Tursku kafu.

Sada postavlja malu fontanu ispred Livijinog bara kako bi ukrasila mali prolaz na ulici. U sredinu fontane postavlja statuu devojke krupnih očiju, obučenu u bundu sa malim džepovima u kojima skriva svoje dlanove. Voda iz fontane izlazi kroz pet dugmadi njenog kaputa, slivajući se na ogroman tanjirić. I kadgod se vrata Livijinog bara otvore, devojka sa krupnim očima čuje buku koja dopire iz unutrašnjosti i pozdravlja vrućinu koja odatle izlazi.

Sa tog tanjirića može da ih vidi dok halapljivo ispijaju svoja mala pića. Ponekad eksiraju piće i odmah nakon toga progutaju drugo tek toliko za punu kašiku. Kao da konzumiraju sirup ili lek. Često vidi da neko pravi grimase sve dok osećaj ne prođe; njihove usne ostave trag gađenja i potom se ponovo vrate u osmeh. Potom se začuje grohotan smeh i svi počnu da tapšu. I onda ćelavi čovek vikne: „Bravo, Livija!“

Ona zaista obožava ćelavog čoveka. Ali kada uvidi da je kasno, ubrzanim pokretom stavlja kariranu beretku na glavu i šal oko vrata i odlazi; u njegovim očima je zapazila tugu čitave prethodne nedelje. Ona ne skida pogled  sa njega do kraja ulice. On zatim prelazi preko malog trga sa velikom kulom na sredini, sa koje se vide krovovi čitavog grada, i ulazi u usku uličicu, a zatim hoda dok ne stigne do velikog bloka zgrada punih malih stanova. Penje se i otvara vrata. Čim skine kaput i šal i ostavi ih na stolicu pored telefona u hodniku, otvara vrata sobe svoje ćerke da vidi da li spava. Kao i obično, zaspala je sa upaljenim svetlom. On nežno uzima papir iz njene ruke, na kojem je već pola grada izgrađeno, a druga polovina isplanirana, ljubi je u čelo i gasi svetlo ispod ružičastog abažura.

[1]nebo usta(gornji deo usne duplje), prim. prev.

Autor: Pjer Mejlak

Prevod: Ljiljana Samardžić

At Livia’s bar (U Livijinom baru) – 33. izdanje časopisa „Trag“

Fotografije: favim.com