25 nov Arabela, mali debil

Ležala sam tako, u krevetu, pokušavajući da čujem da li mi srce lupa normalno ili ubrzano, pošto mi je dan ranije doktorka rekla da lupa jako brzo. I da mi je pritisak visok. I da se, verovatno, mnogo nerviram. Umalo joj nisam rekla:

– Doktorka, ne nerviram se ja, ja samo ne umem da živim. Ne umem da razgovaram, ne umem da se zaljubim, ne umem čak ni vodu da pijem kako treba. Ozbiljno.

Sreća pa sam odustala i prećutala to, inače bih verovatno ležala vezana za krevet u nekoj adekvatnoj ustanovi, a ne u svojoj sobi.

U svakom slučaju, ležala sam tako u krevetu, pokušavajući da čujem da li mi srce lupa normalno ili ubrzano. Slušala sam pesmu o Arabeli, super mački, od Mankiza. Kad sam bila mlađa, uvek sam htela da postanem tako neka fantastična Arabela, koja zapravo i nije neka super mačka nego je samo misteriozna, visoka, crna i mršava, sa nekom specifičnom crtom lica i onom tankom dugačkom cigarom između prstiju sa fino manikiranim noktima. Da budem ta neka riba o kojoj će neki andergraund muzičar da piše sjajne pesme i peva ih uz svoju gitaru dok puši u mraku neprovetrene sobe, između nekoliko praznih flaša alkohola.

Ipak, izrasla sam u jednu od onih, već pominjanih, minijaturnih loptičastih devojaka. U jednu od onih koje će da upadaju andergraund muzičarima u sobe, da podižu roletne, otvaraju prozore da provetre i sakupe krš kako bi vratile u život te nesrećnike i sastavile njihova srca koja su slomile neke druge, prave Arabele.

Ležala sam tako u krevetu, pokušavajući da čujem da li mi srce lupa normalno ili ubrzano. Zaista nije imalo razloga da ubrzava, ali je divljalo. Budala. Telefon je zapištao i skrenuo pažnju sa srca. Pomislila sam da će možda usporiti, jer više nije bilo u centru pažnje.

– Moram da priznam da si mi nešto postala draga. – svetleo je displej, dok je drndalo srce.

Volela bih da je to bilo ono ljubavno i romantično drndanje srca. Ali ne. Bilo je isto ono od malo pre – obično, možda malo bolesno, ali standardno prijatno. Baš kao i razgovor koji je upravo počinjao.

– Nemoj da pričaš! Kako si došao do tog zaključka?

– Nemam pojma. Nekako si kao neki kućni ljubimac, mada mi nikad nisi bila u kući, i mada imam tri ljubimca, ali ono… Tako nekako. Skroz si kao neki mali debil o kome treba da brinem.

Tako sam zvanično skrenula sa puta ka Arabeli, ako sam ikad na tom putu zapravo i bila, i overila „mali debil“ trasu. Jer kapiram da jedna Arabela nikad neće priželjkivati da bude Arabela. Neko se rodi kao Arabela. Neko kao mali debil.

– Ma tebi sam uvek nešto draga kad si u polupijanom stanju.

– Ko je polupijan? Je l’ se to vređamo?

– … pitaš nakon što si me nazvao malim debilom.

– Jok, nakon što sam telefonom otvorio pivo. Znaš da je to rečeno sa simpatijama, samo izgleda baš voliš da to i naglasim.

– Imajući u vidu od kakvog mizantropa dolazi, ne da volim, nego me fascinira kad naglasiš.

– Jeb’ de se, mali.

I tako sam (p)ostala mali debil. Sa simpatijama jednog mizantropa. Rekao mi je jedan čovek, to i jeste bolje nego biti Arabela. Jer realno, koja Arabela tako razgovara sa nekim čovekom? Koja Arabela lupa i zasmejava inervozno cupka i nesvesno čini da ljudi žele da je štite kao da im je kućni ljubimac?!

Arabele zapravo stalno nešto ćute, odmeravaju, premeravaju i puše svoje tanke dugačke cigare. I uvek imaš utisak da za njih nikad nećeš biti dovoljno dobar. I da tebe neko treba da zaštiti.

Kad bolje razmislim, ne znam kako to izgleda iz muškog ugla, ali ova planeta je, čini mi se, odjednom postala puna Arabela. I mislim da nam očajnički treba da Arabele malo spuste lopte, pre nego što i poslednji muškaracskrene i padne u komu u svom zamračenom andergraund sobičku, pored nedovršenih pesama i ispijenih flaša, štiteći kućnog ljubimca kom srce neuobičajeno brzo kuca.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com