"Možda se mi i nikad nismo poznavali a sve vreme se mislilo da smo se divno poznavali." Ali ne. Tu negde na raskrsnici tuđih svetova ili možda, ali neznano, naših, gde čekali smo voz za večnost druge dimenzije, valjali smo se po senu vagona što miriše,...
-Šta planiraš da radiš kad porasteš? -Da putujem. -Mislila sam više, šta ćeš da radiš, da bi preživela? Kakav ćeš život da živiš? -Moram prvo da porastem, da bih znala da ti kažem. -Dano, svi smo mi već veliki. -Nismo, ja sam derište. Prekini da postavljaš komplikovana pitanja. -Prekini da se...
Ko tvrdi:Da oblaciNisu jastuci,I Sunce,Kada se umori,Na njih da glavuNe spustiI sni?Nemoj ti.I kaži imKako je iČovjek dioIstog neba I da gaNe kočeTabani.Neki su većSlomljeni iBez volje, paNe umiju višeMaštatiI ne znajuKamo dalje -Kaži im da suZvijezde u noći,Mjesec da za njimaKaska i da ćeNovo...
Jedan je čovek, reklo bi se na osnovu fizičkog izgleda u svojim ranim pedesetim, svakoga dana u centru grada stajao i od prolaznika uzimao pare. Oni su mu ih, da budemo tačni, sami donosili. Pogotovo babe, one su ga volele jer se uvek smejao i...
Počelo je, dosta naivno, to moje samoubistvo. Počelo je, kada sam se rodio, slep i gluv za nesreće sveta. Počelo je, kada sam prvi put probao čokoladu, ne znajući da mi za nju treba novac. Počelo je, kada mi se dopala prva cura. Počelo je, kada mi se svidela prva tužna pesma. Počelo je, kada sam počeo da čitam dobre knjige. Počelo je, kada sam naučio da čitam loše ljude. Počelo je, kada sam napisao prvi stih. Počelo je, kada sam zavoleo jesen. Počelo je, kada sam našao uže na tavanu. Počelo...
Darko Habazin je rođen 06. 01. 1964. u Beogradu. Diplomirani etnolog, po profesiji bibliotekar sa višedecenijskim iskustvom i stažom. Najviše voli rad sa decom, ukazujući im na važnost knjige. U 21. veku počinje da se ozbiljnije bavi književnošću. Od tada je objavio jedanaest knjiga. Prevođen...
Kažeš da si povređen, malo više sjeban i da ne možemo da budemo ništa. Ne možemo, kažeš? Zamisli samo to. Da smo ništa. Moram to malo da ti oživim. Dakle. Da smo ništa, ti bi bio realan, sirov i iskren u vezi sa svojim najdubljim željama, mislima...
ipak je blizu nebo vizantijsko plava alhemija tvog oka postojiš iza pogrešnih reči pogrešnih ljudi suviše pogrešnih izbora zagrljaj si koji dele kilometri tuđih prisutnosti zaveden kompasom najtiših misli put naslika na autobuskom prozoru zeleni intermeco mirijevske šume ulica aleksandra belića nabroji staroslovenske glagole naklonosti crveni pramen postane simbol krvi tvojih bogumilskih predaka tu si usamljena prilika na stanici nepomirljivo različita od varljivih svetionika koji navode na hrid tu si i...
Ljudi misle da ne znaš kad te lažu. Pa lažu bez kočnica i reda. Onako, pravolinijski. Ja to umem da shvatim. Uglavnom, umem i da pređem preko te šarene laže. Nasmešim se. Aha, da, tako, jeste. Razumem, nije problem. Nema veze, drugi put. I ja...