15 mar POKRET TELA

Glasna muzika je izazivala potres u telima svih gostiju noćnog kluba Vitraž. Violeta je lagano ispijala džin-tonik i pokušavala da izdrži ovu noć koja se valjala u istosti melodija i ljudi. Pored nje Svetlana se lagano gegala, vidno pripita u svojim čuvenim trinaesticama i izgovarala uvežbane reči – E, baš nam je kul. Je li ti ok? Baš je ekstra! Viki se nasmejala svojim prepoznatljivim kezom  (ispizdela sam), a zatim je pogled usmerila na podijum za ples.

Svaki dan za nju bio je sloboda sam po sebi – radila je šta je htela, izlazila gde je htela, bila sa kim je htela, ali zašto se osećala tako utamničeno – sputano. Hladan džin-tonik  skliznuo je niz Vikičino grlo, zelene oči zablistale, a ona je koketnim hodom lagano krenula ka podijumu. Dobro poznatu melodiju izmenila je u svojoj svesti, ceo prostor je pretvorila u nešto novo. Na iznenađenje Svetlane i mase ljudi u klubu, otpočela je samostalan ples. Lomila je kukovima, dizala ruke, provlačila lagano prste kroz svoju dugu plavu kosu, a zatim je divlje zabacivala i mešala sa svetlima kluba.

Plesala je kao da joj je to jedini način za opstanak – kao da je to jedini način da preživi i doživi trenutak. Muzika je eksplozivno prožimala svaki deo njenog tela. Viki je bila u svojevrsnoj ekstazi i zadovoljstvu. Osećala je muške poglede. Osećala je prazninu kruga oko podijuma. Pogledi su proždirali njeno zavodljivo telo. Bila je žrtva i krvnik u isto vreme. Očekivala je napad, a u isto vreme napadala. Hranila se celokupnom situacijom i prepuštala svoje telo novim potezima i tonovima. Sada se iskreno nasmejala celom događanju i svojoj slobodi i žeđi za pažnjom.

Otprilike u isto vreme u improvizovanom parku nadomak Koteža trčala je Jelena. Pre samo sat vremena izjurila je iz svog stana – prebijena, po ko zna koji put. Razmišljala je da li je zaslužila ono što joj se zbiva. Veljko je govorio da mrzi sebe zbog toga što joj radi, ali da ga je svojim postupcima izazvala. Brzi potezi nogu ostavljali su je bez daha, ali nije htela da stane. Sumanuto je jurila stazama parka. Telo je osećalo sve veću snagu, a ujedno je znala ako uspori da je poražena.

Unezvereni pogled se zaustavio na ruševinama nadomak staze. Usporila je i uz drhtanje daha i tela pobožno prilazila. Njeno osmatranje prekinuo je poznati glas – Ljubavi! Veljko je stajao mirno i posmatrao je. Graške znoja plesale su po njenom telu. Kroz kez je izustio – Znaš da nisam hteo, ali lepo sam ti govorio da dođeš na vreme… Prišao joj je i čvrsto stegao njeno oznojeno telo. Bio je to sličan stisak onom od pre mesec dana kada joj je svom jačinom stezao vrat. Ostajala je bez daha kao i tada.  Jelena je još uvek osećala pokrete u sebi, ali probudilo se nešto novo u njoj – bes i potreba da se odupre ovom stisku – njemu. Nisam kriva, pomislila je. Poljubila ga, a zatim neobjašnjivom brzinom ugrabila kamen sa gomile.

Sutra se niko neće sećati mene ni ovoga trenutka. Neću postojati, a sada sam tu i ovde. Izbavljenje u trenu i ništa drugo…

Krv pomešana sa znojem ispisivala je različite oblike po njenoj koži. Brže i jače je udarala… Mirisi i boje veličanstvenog čina i tupi zvuk pucanja Veljkove lobanje.

Osmotrila je delo svoje slobode i nastavila trčanje kao da ništa nakon ovoga ne postoji i nije postojalo.

Nekoliko minuta nakon Jelenine spoznaje lepote trenutka. Jovan je seo za svoj radni sto. Želeo je da pretoči skorašnje događaje u pisanu reč. Nije voleo iznenadne, pa ni isplanirane surete sa Ivanom. Toliko je puta tačka postajala tri tačke… Nastavci, pa nemoć. Svaki zagrljaj, poljubac u obraz ili dodiri bili su slabost. Nije se znalo da li će bolna čežnja za međusobnim sejedinjenjem biti zadovoljena, a ako bi i bila ispunjena, hoće li se zadovoljstvo ponoviti. Sutra nije bila opcija, sve se zbivalo u trenutku – noćas. Svako nadanje u sutra je besmisleno. Svaki dogovor suvišan… Postoji neka prijemčivost u potpunoj zavisnosti od slučaja – konačnost, neponovljivost svakog njihovog spoja…

Jovan je pisao – misli, pitanja i osećanja… Mogao je to izbaciti iz sebe na hartiju, ali sam čin užitka je preskakao. O seksu ne treba pisati, već mu se prepustiti. To je neizreciv užitak. Lep dok je živ; svaki opis ga ubija i demistifikuje.

Jovan je želeo da se prepusti osećaju oslobođenosti nakon pisanja, ali svako slovo  guralo ga u ograničenost. Zgužvao je hartiju i izašao iz sobe, evocirajući uspomene na pokrete dva naga tela.

Autor: Vladimir Janković

Fotografija: favim.com