Ne sećam se ko mi je kumovao, i ne znam ko su mi roditelji. Kažu da sam nastala onda kada je nastao i čovek. Verujem im. Oni nikada ne greše. Sretnem vas ponekad na ulici. Ne znate da sam to ja. Vidite pogrbljenu staricu...
Ispred mene koverat, U kovertu slova, U slovima oči, U očima tunel, A u njemu šareni vozovi Jure od tvoje praznine, Od tvojih glupavih, prostih rečenica, Od pripovjetki bez poente, Od godina u kostimima, Od jefinih riječi i skupih kaputa U kojim skrivaš sav svoj očaj, Sve ljigavo obojene misli, Sav ogavni trulež svojih slabosti, Sav crno-bijeli svijet...
Kada se vratiš Nemoj da pitaš od čega su mi ispali, A od čega preostali požuteli zubi. Vikni: - Sestro! Kad se zastrašujuće zakašljem; Iz straha da ne odem, Iz nade da će me sestra u tome sprečiti, Spasti. Sreća je što ležim Pojela bi te savest da možeš da vidiš drhtanje mojih ruku I tad bih...
Jednom sam uhvatila suton na severu. Osmehnuo mi se. Ispod trepavica je krio pupoljke zvezda. U zagrljaju je čuvao usnule šume. Po njegovom teget sakou igrale su senke. Na bradu su mu sletale i ljubile ga pahulje. Jednom sam dodirnula suton na severu. Dodirnuo je i on mene...
Trgnula je još jednu čašicu Umirile je nisu ni Bashove pjesme A, ni zalazak sunca, koji je voljela. Marelica je u njenom vrtu i ove godine bogato rađala A, ona, požutjela i ove godine nije. Autorka: Mirela Bašić Fotografija: favim.com ...
Bila je jedna od najlepših ulica u Beogradu. U decembru. Od sedam do devet. Mirisala bi na ljubav. Kuvano vino. Cimet. I pečeno kestenje. Recitovao bi Borhesa. Dok ne zaplačem. I poželim još trenutaka. Još malo, tebe. Da me uhvatiš za ruku i da trčimo...
Stojim na uglu dve beogradske ulice i, dok čekam drugaricu, posmatram grad koji je u žurbi. Nervozne vozače, sirene, pešake skoncentrisane na semafore i mobilne telefone. I tako utonjena u misli o smislu života nisam primetila da mi se neko približio dok nisam čula glas...
Ne doživljavaj ništa lično Ovaj svet nikad neće biti mesto na kom možeš nešto da postigneš Da zgrabiš tek tako i prisvojiš. Ne doživljavaj lično Razgovore i prazne poglede Ljude koji neznanje prenose Na okolinu Ne doživljavaj lično Usnulo potomstvo koje gubi razum Upadaju u vrtlog gluposti Upuštaju se u sajber svet U Internet plovidbu bez kopna...
Kada se mislima Uvijem oko Tebe Prestanem Da dišem I kucam; Slušam: Dlanovi se tope A stopala Ne gaze, I svuda me Po nebu Oblaci i ptice Raznose i Na mene paze. Spuste me Sa kišom i Postanem talas U tvojoj kosi; tečem kroz oči I kroz grudi ronim, Pa me vazduh Niz jezik Opet vani Nosi, Kada se tiho Uvijem oko Tebe. Autor: Mladen Đurić Fotografija: favim.com ...
Neke priče nastaju iznebuha, njihova radnja odvija se u dalekim gradovima i civilizacijama gde vreme teče drugačije. Priče u kojima nebeska tela govore, ljudi ne postoje… Pojedine svoj početak nađu na peronu. Ukoliko me sećanje dobro služi, slučajni prolaznik u kupeu švajcarskog elektromotornog voza primetio je...