09 dec Slučajni susret

Stojim na uglu dve beogradske ulice i, dok čekam drugaricu, posmatram grad koji je u žurbi. Nervozne vozače, sirene, pešake skoncentrisane na semafore i mobilne telefone. I tako utonjena u misli o smislu života nisam primetila da mi se neko približio dok nisam čula glas koji kaže: „Dobro veče želim!“. Nekoliko sekundi nisam mogla da se setim koje on, a onda mi je sinulo – pa to je čovek, koji je prodavao stakleni nakit!
„Dobar dan i vama!“ – odvratih.
Nekoliko trenutaka me je samo gledao u oči, a onda upitao: „Je li, koliko će to još da traje, šta misliš?“
„Šta to?“ – upitah.
„Ta borba između tuge koju nosiš i želje za životom i slobodom“ – odgovorio je ozbiljno.
„Ne znam… a kako vi uopše znate da se ta bitka vodi?“
„Pogledao sam te u oči malopre, a i sećam se našeg prošlog susreta, to mi je dovoljno.“
„Aha. Pa, nadam se da će bitka uskoro biti gotova. Iscrpljuje me.“
„To je životna borba. Traje dok ti traješ“ – rekao mi je.
„Šta onda da radim?“
„Ti si ratnik, ali moraš biti i vojskovođa.“
„Hoćete da kažete da ja upravljam bitkom?“ – upitala sam.
„Da, tvoj um. Ne daj da se tvoja vatra ugasi, dragocenu iskru po iskru, u beznadnim močvarama ne baš, ne još i ne uopšte. Ne dopusti da umre junak u tvojoj duši!“
„Razumem… Znate, mnogo puta sam se, prolazeći pored vaše drvene kućice, pitala gde vas je život odveo.“ – rekla sam mu.
„Bio sam u potrazi za delovima sebe koje sam negde na životnom putu izgubio.“
„I? Da li ste ih pronašli?“
„Ne, to više nije moguće, ali sam se napokon pomirio sa njihovim odsustvom. Dođe vreme kada sve moraš da pustiš i samo nastaviš dalje.“ – rekao mi je.
Klimnula sam glavom, upijajući svaku njegovu reč. Opet smo stajali u tišini. Pogledala sam ga u oči i shvatila da ne znam kako se zove, niti on zna moje ime i da to nije važno. Važno je to neobjašnjivo razumevanje koje postoji između nas. On se nasmejao kao da mi čita misli i rekao:
„Vreme je da krenem.“
„Zar već?“ – upitala sam iznenađeno.
„Trebala bi da gluvariš sa nekim tvojih godina, ne sa matorcima“ – rekao mi je kroz smeh, a onda ozbiljno dodao: „Slušaj, nikad ne znaš odakle će sledeće čudo doći. Sledeće sećanje. Sledeći osmeh. Sledeće ostvarenje želja. Ali, ako veruješ da je iza ugla i otvoriš srce i um mogućnosti, pronaći ćeš ono što želiš.“
„Hvala vam!“
„Na čemu?“
„Na putokazima“ – rekoh.
Pozdravili smo se i on je otišao. Još dugo sam gledala za njim, a Beograd je i dalje negde žurio…

Autorka: Natalija Ostojić

Fotografija: tumblr.com