10 dec Naopaka

Kada se vratiš

Nemoj da pitaš od čega su mi ispali,

A od čega preostali požuteli zubi.

Vikni:

– Sestro!

Kad se zastrašujuće zakašljem;

Iz straha da ne odem,

Iz nade da će me sestra u tome sprečiti,

Spasti.

Sreća je što ležim

Pojela bi te savest da možeš da vidiš drhtanje mojih ruku

I tad bih morala da ti kažem

Kako sam videla nebo

Dok sjedinjuje dva odrekla se,

Jedno od drugo,

Bića;

Bio si predugo okrenut

I više te pamtim s leđa nego s lica;

Naopaka je to priča,

Izokrenuta potpuno naopačke

Kad razlozi neba umešaju prste

Da odrekli se jedno drugom vrate.

Kada se vratiš

Ležaću i ja sasvim naopačke

U iznurenoj gradskoj bolnici;

Sve poglede sabila u četiri tačke

Izlizanih zidova oronule zgrade;

Pokušaću i sama da viknem

– Sestro!

Kada me uplaši sve teže kašljanje.

Kada se vratiš

Nećemo imati više sve vreme ovoga sveta

I zato ćemo prećutati

Sve ispale i one požutele zube

Ostavivši prostor

U kome nećemo reći baš ništa

Jer ostala je od nas samih veća

Naopaka priča;

Srela su se samo,

U iznurenoj gradskoj bolnici,

Dva odrekla se

Jedno od drugo bića;

Tolliko davno

Da se bolje prepoznajemo s leđa nego s lica.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: favim.com