Proleće ljudskog roda

12. aprila 2018.

Oblak se stidi

pa se sakriva iza neba.

Ja širim ruke prema Suncu,

koje me grli i kaže:

drago mi je da te vidim nasmejanu.

 

Proleće miriše na revoluciju

i na Majakovskog.

Miriše na slobodu

i na radost.

 

Duša mi pleše u ritmu proleća,

dok ja gledam kako raste trava,

između šina vidim prvi maslačak.

 

Poklonjena bluzu i ravnici,

Poklonjena ovom Suncu

i ovom horizontu,

proleće mi priređuje

igru svetlosti na nebu.

 

Proleće svira

Van Morisona

i snima nadahnujuće filmove.

 

Proleće je čovek

najlepši i najsrećniji,

onaj čiji je duh slobodan,

i čije su ruke čiste i ogoljene,

a obrazi rumeni.

 

Proleće radosno pokrene

točkove bicikla,

zaboravljenog tokom zime.

 

Proleće obasja

prozore željne Sunca,

i istopi ga na betonu.

 

Ali,

postoji i drugo proleće,

proleće ljudskog roda,

taj zemaljski raj fantazije

privilegija je retkih.

Autorka: Julija Sabo

Fotografija: unsplash.com