15 okt *****

Dan je zaspao.

Zaboravljen negde između dečijeg plača i letnje jare.

Zaglavljen između prozorskog okna i kreveta.

Pamtim lukove raspuklog cveta u vrelom danu, kako se

klate na zvucima leta.

Pamtim mirise bilja, koje poseduju samo one

zapuštene bašte predgrađa.

I odsustva ljudi.

Život sagledan u trenutku perspektive

zadnjeg točka bicikla.

Asfalt i točak. Neraskidivi.

Zatvaram oči i nabrajam sebe:

-rana jutra

-buđenje u drugom gradu

-miris pečenih jabuka

-tvoj rukopis

-vilini konjici

-drveće

-voda

-purpurno

-bagrem

-miris vazduha posle kiše

Volim.

Čekam. Letnje predvečerje na vrhovima prstiju.

* * *

Sunce topi oblake kao ja misli o tebi.

Zarobljen večitom željom mog tela, spavaš, osuđen na ćutanje.

Ne postoje kiše koje bi te sada sprale

ni snaga koja bi te ojačala.

Sećanje poput trešanja zgnječenih po podu,

lepi se po mrtvim stvarima.

Nedovoljno ljubljene žene

gnječe te svojim šakama, očajnički pokušavajući

da ti iščupaju srce i zadovolje ostarelu strast.

Zadah lepljiv od pića prividno ubija smrt.

Tvoj znoj miriše na detinju, pogaženu reč, obećanje zgaženo

ispod cipela radnika i trideset i šest godina očajanja.

Slomiti misao na pola i želji pustiti krv.

Sve što sanja zdrobiti ogromnim šakama.

Prekrstiću ruke,

i u glavi, presečenih vena,

pustiću da osmeh trune,

zapečaćen u belini…

Autorka: Gorska Vila

Fotografija: weheartit.com