22 sep Z(lik)ovac.

Dragan je živeo strip. Udisao ga, jeo, pio, legao sa njim i ustajao. Nikada ga ništa drugo nije toliko zanimalo. U školi je bio slab, kasnije i na poslu, a ni sa ženama nije znao. Voleo je samo te izmišljene heroje, antiheroje, i zlikovce. Zlikovce je, ipak, voleo najviše. Privlačio ga je njihov mrak, i mistika koju je njihova pojava nosila. Za razliku od junaka u stripovima, zlikovci su imali raznolike motive za delovanje. Neki su bili pohlepni, neki željni moći, a neki prosto ludi. Dragan je najviše voleo one lude.

Bespomoćan mladi čovek zatočen u bunilu sistema koji se urušava i iznova diže. To je bio Dragan. Ostao je bez roditelja jako mlad i ceo život se trudio da dokaže, sebi i drugima, kako bez obzira na to, može postati funkcionalan član društva. Naravno, nije mogao. Hraniteljski domovi, stalno seljakanje iz grada u grad i nedostatak ljubavi, pretvorili su ga u zlikovca.

U Draganovoj ulici, živeli su pretežno advokati i doktori. Država mu je nakon svršetka školovanja našla stan tu i posao u lokalnom dragstoru. Ružan, mali i nejak, Dragan je predstavljao stereotip marginalca. Jednog od onih ljudi koji vam nikada ne zapadne za oko, ma koliko puta prošli pored njega. Većina ljudi u njegovoj ulici ili na poslu nije ni znala kako se zove. Savršena oluja, kako su kasnije mediji prokomentarisali Draganov život. Savršena oluja koja je u nanosima blata oblikovala jednog zlikovca. Par nedelja pred gnusan čin, Dragan je intenzivno iščitavao stare brojeve Betmena, prvog stripa koji mu je došao pod ruke još u detinjstvu. Psiholog koji je kasnije pričao sa njim, naveo je u jednom razgovoru za nacionalnu televiziju da je Dragan u stvari jako rano skrenuo. Mislim, nije baš tako rekao, ali to je mislio. Samo sam preveo njegove reči sa jezika akademskog snobizma na svakodnevni govor. Takođe je rekao, da on nije video ništa loše u tome što radi, naprotiv, smatrao je da čini javnu uslugu i društveno dobro. Sve u svemu, Dragan je bio lud. Ludi zlikovac, ako je verovati dobrom doktoru, kojeg nećemo imenovati.

Tog dana Dragan je dobio otkaz. Rečeno mu je da se ne uklapa u sliku koju kolektiv pokušava da izgradi i kako njegova pojava unosi nelagodu medju mušterije. Njemu to ništa nije bilo jasno. Bio je magacioner, pobogu. Nikoga nikada nije ni viđao. Još laži, kao i kada su ga iz socijalnog lagali zašto mora u novu hraniteljsku porodicu. Nema dovoljno mesta, nema dovoljno novca, nema uslova… Koješta, plašili su ga se. I oni tada i ovi sada. Znao je taj pogled previše dobro kako bi ga iko više mogao slagati. Nikada više zbunjen i uplakan, pomislio je, samo besan. Zlikovac, zaista. Krenuo je kući, kako bi se spakovao na vreme. Znao je da neće proći dugo pošto ga i iz stana izbace. To mu je bio četvrti posao u godini dana. Država više nije imala razumevanja za njegov slučaj, iako je, sasvim slučajno, od njega i napravila to što jeste.

U povratku, Dragan je prošao pored svih tih velelepnih vila i gramzivih govana po poslednji put. Pored njihove malograđanštine i šetača malih, ružnih pasa. Najgori su bili šetači. Mrzeo ih je zbog kompromisa koji su pravili, kupeći izmet. Stvarno odvratno.

Dok je pakovao svoje stripove, Draganu su se tresle ruke. Znao je da će, kad-tad, morati da ih proda kako bi preživeo. To, već, nije mogao da podnese. To je bila zadnja kap u već prepunoj čaši.

“ Smrt šetačima pasa“, razderao se izlazeći iz kuće, odeven u helanke i kućni mantil ljubičaste boje, vitlajući gotovo tupim nožem. Dokačio je par prolaznika, ali nikoga nije ozbiljno povredio. Ubrzo, i policija je stigla. Nije im trebalo dugo da ga savladaju i privedu u stanicu. Plakao je celim putem, isto kao nekad, dok su ga socialni radnici vodili u dom. Neki klinac je sve snimio, i postavio na internet. Narednih nedelju dana Dragan je bio centralna tema u svim medijima. Prozvali su ga Šaljivdžija, po njegovom omiljenom strip junaku, pardon, zlikovcu. Dragan se, nedugo zatim, obesio u svojoj ćeliji. Dežurni čuvari ga do te mere nisu shvatili ozbiljno, da mu ni pertle i kaiš nisu oduzeli. Naravno, za to nikada nisu odgovarali. Ipak je on, na kraju krajeva, bio samo još jedan zlikovac, a zlikovce ne treba žaliti. Za kraj, vratio bih se na još nešto što je dobri doktor rekao o Draganovom slučaju:

“ Zlikovci žive u svom svetu, isto kao i heroji. Jedina razlika između tih svetova je u tome što svet jednog zlikovca ima više mostova koji ga povezuju sa stvarnošću. Dragan je, nažalost, bio previše stvaran kako bi bio junak svoje životne priče, pa je morao postati zlikovac. „

Autor: Damjan A. Unčević

Fotografija: favim.com