14 jun Život je i ponedeljak

Petak je bio metal i pivo. I ljubav. Onaljubav koja ne prestaje čak ni kad svi gledaju u tvog  dečka koji nikog ne gleda i samo svira svoju nevidljivu gitaru, ili tako neki instrument, dok mu pridržavaš pivo i kapiraš da si popila više od njega.

– Je l’ te blamiram? – pita, praveći se uznemiren.

– Ako kažem da me blamiraš, hoćeš prestati? – odgovorim, iskezim se i nastavim da mu uzmičem u ispijanju piva.

Petak je bio ispit koji se sprema manje-više tri sata. Nedelja je bila otkriće da sam taj uvrnuti ispit zapravo položila. Nedelja je bila moj dečko koji govori da se to desilo jer sam strava pametna. Nedelja je bila moj dečko koji govori da se zato i loži na mene – što sam pametna, i što znam reči. … Dobro, priznaću, i ja se nekako ložim na sebe kad sam pametna i kad znam reči. Ipak, ovde je, realno gledano, bilo mnogo više sreće nego pameti, pa kontam da se poslednjih dana više ložio na moju lepuškastost nego na pamet. Što je jednako kul, ako mene pitate.

Subota je bila jedan internacionalan i inspirativan rođendan. Subota je bila Alabina i Džipsi Kingsi. I liker od čokolade. I objašnjavanje ćaletu da uopšte nisam popila previše. Subota je bila strava rođendanska kineska hrana i strava rođendanska torta sa turskim keksom. Subota je, dakle, bila jedno pravoking–size parče torte. Znači, ne ono tupavo stidljivo malecko parče posle kog moraš da se snebivaš jer želiš da tražiš još, nego parče torte kakvo priliči mom apetitu. I kapacitetu. Iako mi je na momenat nestalo vazduha. Onda sam se setila da počnem da dišem, pa je sve opet postalo okej.

Nedelja je bila selo, dvorište i fudbal između oraha i ograde. Orah i bunar su bili jedan gol, sušilo za veš i ograda su bili drugi. Prvo sam bila golman, ali smo posle nekoliko primljenih golova moj šestogodišnji saveznik Joca i ja shvatili da bolje driblam. (Je l’ se kaže driblam?) Dakle, Joca i ja smo doneli pehar u naš deo terena. Mama je, s druge strane, donela zaključak da uprkos tome što predstavljam gornju ekstremnu vrednost u broju godina članova oba tima (24, slovima dvadeset četiri), definitivno imam najviše entuzijazma.

Dobro, ne baš tim rečima… Izašla je na terasu i povikala:

– ZABOGA, MILICE, GDE SE GASIŠ! Niko se ne čuje, samo ti urlaš!

Članovi oba tima su obustavili akcije, iščekujući rasplet.

– Kad ti dete postaje fudbalski šampion, raduješ se, ne pridikuješ! – objasnila sam staloženo, kako to priliči dvadesetčetvorogodišnjakinji, i nastavila da raspravljam da li je to što je lopta udarila u zid kuće pa se vratila na teren bio aut ili ne.

I zaista, bio je to jedan nezaboravan produženi vikend, samo… pretpostavićete i sami šta je smor. Posle takvog jednog vikenda, obavezno dođe ponedeljak. Nekako siv i pun obaveza sa kojima ne umeš da se izboriš.

Ponedeljak pun groznica, temperatura i limuna. Ponedeljak za nerviranja i serviranja torte u malim parčićima, jer jebiga, život nije samo produženi vikend.

Život je i ponedeljak.

Sreća, pa on traje samo jedan dan.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com