19 mar Život i ostale maštarije: Pregled

– Skinite se.
– Kako to mislite, da se skinem?
– Lepo, odložite košulju na čiviluk.
Odlažem košulju na čiviluk.
– Sedite.
Prislanja mi ledene slušalice na leđa. Gore, dole. Levo, desno. Dišem. Duboko, plitko, isprekidano, neprekidno.
– Okrenite se.
Okrenem se. Uvlači mi slušalice u brushalter i mršti se. Ima crnu kosu i zelene oči. Izgleda sumnjivo. Naravno da izgleda sumnjivo – ima te glupavo svetle oči, a nikako nemam poverenja u svetlooke osobe, muškarac je i uvlači mi ruku u brushalter. Još samo da mi traži da ga skinem.
– Skinite brushalter.
Trepćem naivno.
– Haj’te, molim vas. Ne mogu da oslušnem kako treba. Sumnjiv mi je ovaj predeo.
Moj predeo sumnjiv. Ma da. A on što je sumnjiv, ništa. Ko zna kakav je manijak. Ne kažu bezveze za ove nove doktore da su šabani. I za doktorke da nemaju pojma. Šta ću. Krećem rukama na leđa. Traka brushaltera je previsoko. Ne mogu da raskopčam. Mučim se i mučim. On gleda i čeka. Aha, evo ga… Ispala. Ispade i zavrte se još više na gore. Do đavola sa brushalterima, s jedne strane. S druge strane, fino je što nije psihopata kakav sam mislila da jeste pa ne pokušava da ga on rastrgne.

– Dajte meni. – šok. Posmatram ga prestrašeno. Ustaje, staje iza mene, otkopčava jednim potezom.
– Dajte da ga okačim. – uzima i stoji mi iza leđa kačeći ga na čiviluk. Koliko mu treba da ga okači… Možda ga odmerava, šta. Proverava veličinu korpi ili tako nešto. Stavljam ruke preko grudi… Ma jok. Glupost. Najjače da pomisli da sam ga izvalila pa se skrivam. Spuštam ih u krilo. Vraća se na svoju stolicu, uzima slušalice. Spusti ih nekoliko puta na moje grudi i zaboga, ledene su, ne mogu da izdržim. Naježim se.
– Možete se obući. – izvrnuo je neku facu između ljubaznog osmeha i keza. Manijak. On je meni zverao u grudi. Kakav doktor, kakvi bakrači, čovek ima nečasne namere. Vidi mu se u pogledu. Svinja neprofesionalna. Ustajem, navlačim košulju i krećem.
– Stanite, knjižica.
Dodaje mi zdravstvenu knjižicu. Pipa me po prstu dok je preuzimam. Kao, slučajno. Ma, da. Sram ga bilo. Može otac da mi bude. Sad kad opet krenem, ima opet da me dozove. A onda će da proba da me siluje. Gledala sam to u nekom filmu. Samo što se ženska sama popela na radni sto. To je tužno. Hvatam se za bravu.
– Ehej. Gospođice. – čujem njegov promukli glas i čekam da skoči na mene poput kakve divlje zveri. Odmeravam bravu i razmišljam da li da ipak pobegnem. Možda da se ipak vratim. Naravno, ukoliko skoči na mene kao što bi trebalo da skoči, vrištaću. Čuće me sestre i napraviće se pometnja u čitavom domu zdravlja i gradu. Svi će samo o tome pričati: Monstruozni doktor silovao maloletnicu. Mislim, nisam maloletna, samo tako izgledam. Svejedno, silovanje je silovanje. Neverovatno kakvim sve ljudima dopuštaju da se bave ovako delikatnom profesijom.
Okrećem se na vrhovima prstiju i posmatram ga. Posmatra i on mene. Ima te zverske oči. Gotova sam.
Zapravo, faca mu i ne deluje blentavo i izbezumljeno što se očekuje od jednog silovatelja. Podiže prst i pokazuje na čiviluk.
– Grudnjak ste zaboravili.
Pogledam u čiviluk. Njega izbegavam. Uzimam brus i crvenih obraza istrčavam napolje ne znajući kud bijem od sramote.
– Doviđenja! – čujem iza sebe dok molim zemlju da se otvori.
Fin neki čovek.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografije: rtvbn.com, pinterest.com