23 dec Zemljina teža

U tom snu letnje popodne mirno uvire u travnjake između zgrada. Iznosim loptu u dvorište. Između naših i komšijskih vrata, po ispucalom betonu odzvanjaju njeni čili skokovi: ding-ding-ding. Gumena sfera puna sapete neobuzdanosti odskače sve življe i sve više. Hoću i ja tako. Hoću da skačemo zajedno, lopta i ja, jedna uz drugu, kao dva kengura. Ali, lopta je brža od mene. Moj odraz kasni, dok poskočim, ona je već doskočila i opet odskače, ne mogu da je pratim. Eh, pričekaj me, vragolanko. Lopta ne haje za žablje pljeskanje mojih stopala po betonu, samo grabi uvis. U jednom trenutku, dok mi se iz visine vraća, čudom kakvo je moguće samo u snu, ona zastaje u vazduhu. Evo, čeka me. Daje mi znak da krenem ka njoj. Odraz mojih stopala odjednom lak, bez otpora, kao kad izranjam iz guste morske vode, odižem se od tla i lebdim, nežno otkinuta od gravitacije. Letim, letim, naučila sam da letim, lako je. Okrećem se u vazduhu potrbuške držeći se za loptu i lebdim, plovim. Kao žabica zadnjim nogama, tako se i ja otiskujem i klizim kroz prostor. Letim u snu. Plovim nešto iznad glave nekakvog mladog čoveka, koji se tu našao da pripazi na mene. Odozdo maše rukama, nepotrebno bodri me dok prolazim duž oluka nad prozorima, i krošnja breskve dobroćudno pristaje da joj zagledam teme. Dole beton, gore nebo.

Budim se ozarena otkrovenjem. U snu mi se okazala tajna letenja: odskočiš i dok uzlećeš, snažno privučeš kolena uz bradu i tu, u tom nemerljivo malom deliću sekunde skrivena je klackalica na kojoj se otkidaš tako što snagom volje zadržiš čučanj. Jedino u toj beskrajno maloj tački možeš da prevariš Zemljinu gravitaciju, da joj se otmeš. Ako možeš da počučiš u vazduhu, možeš i da letiš. Za ovu tajnu akrobaciju nije potrebna veština, niti mehanika mišića, dovoljna je snažna pomisao.

„Mama, naučila sam da letim“, grabim njenu pažnju između dva krompira, oljuštenog i neoljuštenog.

„Ptica leti, dušo moja. Leptir leti. I pčela. Mi ljudi hodamo“, mirno mi poriče mogućnost, odlučno podiže branu i moj san ne može da se prelije ovde, među nas dve, u vlažnu i zagušljivu letnju kujnu, iako su vrata po ceo dan širom otvorena. „To je san, dete moje, san“. Tako, bez žaljenja, kao kad odliva višak vode iz lonca sa skuvanim krompirom: voda u vanglu – krompir u lonac – sve na svoje mesto. I gotovo.

Joguni se u meni jedno očajno Neću i jedno bolno Ne dam.

„Mama! Umem da letim!“

Odupirem se šakama o najviši stepenik, poskakujem, zabacujem noge, evo, sad ću poleteti. Noge nespretno padaju natrag. Bacakam stopalima uvis, ona polete, pa brže bolje tupnu o beton. Vidim šta je: samo glupavo-smešno magareće ritanje. Ruke! Ruke ne daju da poletim! Oslonjene o stepenik one kvare uzletanje. Oslonac je prokletstvo. Sve što traži oslonac zemljina teža grabi i zakiva. Zato raširim ruke i pojurim. Trčim, poskakujem, da nabasam u onaj časak, u onu tačku kad se otkidaš od tla. Iz sve snage u trku mašem rukama, lepršaju beli rukavčići i platnena suknjica nabrana u pojasu kao mali abažur, pomaže, pri doskoku se širi kao slabački padobran, ali nikako, nikako da se vinem.

U zadnji čas , pre nego što malakše želja, pre nego što umre zavitlana o zid poraza i tu ubijena, prihvata je spasonosno mamino „Leptiriću moj“. I eto – raskova se muka. Dobro. Leptirić. I on leti, doduše kojekako, ali letucka. Neka bude.

I leptirić u izlizanim krimkama sleće na svoju laticu, na belu kriščicu hleba, prevučenu glatkom glazurom od grumenčića svinjske masti, sa tučkom od češnja belog luka, sa prašnicima od prstohvata soli i aleve paprike. Tu spokojno kratko miruje, a posle musav prhne dalje. Sto čuda ga čeka.

Eto, ima snova koji te poškrope radošću, tako silnom i tako dubokom. Ostane zapretan u tebi lekovititi behar i nikakve ga potonje vetrušine više ne mogu razvejati.

Autorka: Mirjana Likica Milošević

Fotografija: favim.com