03 jul ŽEĐ

Nasula je malo mleka u kafu. Inače ne volim sa mlekom, ali od jutros mi nešto prija da razblažim ovu ljutinu u grlu. Uronila je nosić u šolju koja se pušila i zagledala se daleko kroz prozor. Pustio sam da joj prćast nosić udiše novi dan na miru. Nije volela da u ovakvim jutrima govorimo o bilo čemu teškom.

Srknuo sam malo đusa. Nije vredelo. I dalje sam osećao neku čudnu žeđ. Danima. Pokušavao sam da je utolim raznim tečnostima, ali nekako kao da je ta žeđ dolazila iznutra, iz same moje duše.

Pravio sam se pred njom da je sve u redu. Nije ni primetila da sam žedan. Srkala je malo svoje kafe i dalje zamišljeno i tek ponekad zagledana u prozor, gricnula parčence kroasana koji je stezala u drugoj ruci.

Iz misli nas je prenuo telefon. Pogledao sam u njegovom pravcu, mrzovoljan. Nisam voleo da mi neko prekida pogled na najlepše njene uši, izjutra, dok pije kafu i gricka kroasan. Ustala je ona, ćuteći. Srknuo sam malo kafe sada i ja, pogledavši kroz prozor na mesto koje je ona gledala. Bilo je puno cveća, a iznad njega neka deca trčala su za loptom i vrištala. Nikad mi neće biti jasno zašto toliko voli da gleda u decu.

– Da…. možda popodne. Javiću ti. …’ajde…

Hvatao sam tek poneki komad njenog razgovora telefonom. Bila je to njena majka, ne mora mi reći. I dalje je bila začuđujuće tiha, kao miš. Vratila se na svoje mesto i uzela kafu. Gledala je u pravcu dece, ali znam da ih više nije videla. Njene misli bile su sada negde iznad te dece, daleko i od prozora i travnjaka i nisam želeo da je uznemiravam.

Uzdahnula je. Pogledao sam na sat. Sedam i petnaest. Požuri, draga, upašćeš u špic. Nije se obazirala. Bila je i dalje tako čudno mirna, prebacila je tašnu preko ramena i tiho izašla iz stana, ne sklonivši ni onu šoljicu sa stola.

Naš stan zbirka je čudnih malih stvari sa putovanja. Ona toliko voli da putuje! I sa svakog putovanja dovlači uvek iste male predmete, kao hrčak, verujući da u njima ostaje duh onog mesta u kojem se divno provela. Kao da je mislila da će čuvanjem tih stvari u svom stanu uvek imati neko mesto i trenutak na kojem je doživela nešto čarobno.

Zlatkastu školjku sa plaže na kojoj smo gledali onaj neverovatan zalazak. Sputila je glavu na moje rame, a ja ruku na njeno. Ćutali smo. Ona je žmirkala i tiho disala… Pa onda kada smo trčali za vozom u kojem je jedva bilo mesta i za stajanje, pa smo morali da se držimo zagrljeni i stajati na jednoj nozi sve vreme. Ispod pepeljare na komodi stoji metalni žeton sa te male železničke stanice kao uspomena.

Ili onda kada sam je zaprosio…

Nosili smo teške kese iz prodavnice kako bi mi spremila ribu kao što spremaju lokalci. Tvrdila je da je recept lak i da svako može spremiti. Nije bila u pravu. Dok je krpom pokušavala da rastera dim zapaljenog ulja iz tiganja, ja sam je obuhvatio oko struka i poljubio u obraz.

– E, baš ovakvu te želim za sebe … prošaputao sam.

Iz tog mesta ponela je samo jednu maramu, svetloplave boje, kupljenu na pijaci za male pare koju nikada nije stavila na sebe, već ju je uvezala oko ručke fioke na komodi kao uspomenu na dan kada sam je onako raščupanu i pod gustim dimom zamolio da se uda za mene…

I kada se vratila sa posla nije bila pričljivija. Pokušavala je da nešto spremi  da jede, ali nakon što se tri puta vraćala u kuhinju, naposletku je ugasila sveto i prišla komodi. Posmatrala je one iste stvari kao i ja danas, mazeći ih spoljnom stranom dlana i teško dišući. Naposletku je dohvatila fotografiju u sivom ramu i grčevito je stegla. Video sam da tiho jeca. Ni slutio nisam da je tako teško osloboditi se nečega što nije živo.

Naposletku je odmrzla nešto brzo iz friza i podgrejala. Seo sam opet preko puta nje, puštajući je da zamišljeno seče različite oblike u tanjiru i pravio od njih neke svoje figure. Jela je čudno sporo i tiho. Volela je povrće i hleb, malo manje meso. Ja sam voleo mesa što više i jeo sam ga halapljivo i jako, kao bik. Nasula je i treću čašu vina. Previše, rekao bih, ali i sam se boreći sa sve jačom žeđi, razumeo sam je.

Opet je gledala kroz prozor. Sada tamo nije bilo dece.  Bilo je jako toplo i nikoga ispred i nije bilo. Ona je ipak zamišljeno gledala na ono mesto gde se deca skupljaju i pijuckala vino. Tanjir je ostao skoro prazan.

Nasuo sam i sebi još malo vina. Ta prokleta žeđ postajala je sve jača. On je ćuteći popila i ovu čašu naiskap i spustila je možda i malo glasnije kraj tanjira. Taman se spremala da ustane, kada je opet zazvonio telefon.

– Daaaa…

Ovoga puta bila je nešto glasnija. I… nekako uverljivija.

– U redu. Može. Nazvaću te. Ćaooo!

Cvrkutavi pozdrav trgao me je iz misli. Nije to bilo ono umorno “Molim” od jutros. Sada je bila nešto snažnija i konkretnija. Spustila je slušalicu i krenula žustro kroz trpezariju. Kao gazela. Pokupila je tanjire i u njih ubacila čašu. Strpala je sve u sudoperu, a onda nasula vode. Činila je sve to nekako mirno, a opet konkretno, jasno, sa namerom. Trljala je sudove sunđerom u nekom njenom ritmu, kao šiparica.  Zagledan u njene usne bio siguran da je sada na njima i nežan osmeh.

Najednom, usta su mi postala suva. Pokušao sam da progutam pljuvačku i nije uspelo. Kao da mi je time još jače pojačalo žeđ. Hteo sam da naspem vina, ali ga više nije bilo. Žeđ je počela ozbiljnije da me davi. Udisao sam kao riba, na škrge, nekoliko puta glasno se zakašljajući.

Ona je ostavila sudove i obrisala ruke. Krenula je u sobu, usput bacivši pogled na onu sliku u sivom ramu. Udahnuo sam duboko vazduh. Sve se smirilo. Kao da je neka ruka popustila stisak i sada sam ponovo disao normalno. I sve je ponovo bilo u redu.

Mi nismo od onih parova koji se svađaju oko daljinskog upravljača. Mi jednostavno volimo da gledamo iste stvari. I večeras je bilo tako. Ona je doduše gledala pažljivije i mirnije u ekran, ja sam više bio zagledan u nju, kao jutros u njen profil dok je gledala kroz prozor i nisam dozvolio sebi da je bilo kako uznemirim plašeći se da će tako nestati i ova savršena slika. U jednom trenutku počela je da plače. Nisam shvatao šta se dešava. Dok sam se osvestio, već je uveliko ridala i na njene obraze padale su krupne i teške suze.

Ništa što je bilo na programu nije uzrokovalo ovu promenu, proverio sam. U trenutku kada je tako gorko plakala, na ekranu su išle reklame. Pokušao sam da je zagrlim. Nisam uspeo. Ona je tresla ramenima, držeći glavu rukama i ridala na sav glas. Šaputao sam joj u uho da se smiri, da je sve u redu, ali nije vredelo. Ona je uvek morala da ima svoj trenutak plača i nije vredelo zaustavljati je.

Kada se malo primirila, dohvatila je telefon. Nisam je nikako mogao sprečiti. Zgrabila je slušalicu i počela da brunda u nju glasno i grubo, kao da je uradila nešto loše, kao da je upravo zaklala pile.

– Dođi! Molim te, odmah! – jecala je.

Činilo mi se da mi neko ponovo steže grlo, mada ovoga puta nije popuštalo kao jutros. Držao sam rukama grkljan bojeći se da ako ga pustim, nešto nevidljivo će me sasvim zagušiti i prekinuti vrat.

I ta prokleta žeđ. Hvatao sam vazduh duboko, dok sam osećao kako mi se grlo sužava  i steže iznad oteklih pluća. Molio sam je da mi pruži malo vode, ona je samo prošla pored mene kao senka. Nije ni zastala pored komode i slike. Skotrljao sam se na pod i pružio ruke ka boci vina koja je stajala na stolu. Nisam je mogao ispiti. Žeđ kao da je trajala večno. Ona kao da me ne poznaje. Vino kao da ne gasi. Gospode, kakav je ovo dan?

Sklupčan, ležao sam na podu i gledao u njene cipele u predsoblju. Koliko je samo cipela ona mogla kupiti sebi! One zelene za šetnju do parka pa na kafu sa prijateljima, govorila je. Smejala se kada sam rekao da hoću da nosim zelene cipele i ja, jer se ide u prirodu i travu, pa da se složimo. I kupio sam zaista jedne takve, smešne zelene i nosio jednom. Sada ih nisam video u hodniku. Sklonila je tu bruku.

Vrata je otvorila čim se oglasilo zvonce. Pokušavala je da i dalje bude onako tužna kao malo čas, no nameru joj je kvarila neka čudna razdraganost.

– Zdravo. Uđi. Izvini….

U stan je stupio jak, snažan i visok mladić. Sličan meni, ali opet drugačiji. Imao je nešto tamniju kosu, malo tanji struk, rekao bih i jače noge. Izgleda da vežba. Stao je blizu njenog lica i nisam mogao a da ne primetim kako se samo lepo slažu njih dvoje. Kao jin i jang. On crn, ona plava. Njihovi prćasti nosići u sredini ovalnog lica. Blagi osmesi iznad usana. Njene plave oči. Njegove snažne ruke. Njene duge noge. Njene grudi. Uz njegove. Skoro su disali jedno drugom u nozdrve.

Znao sam da ovu žeđ više neću nikada ugasiti.

Otišla je u kuhinju da naspe sebi piće. Upitala je i njega, ali nije hteo. Sportista, vidi se. Dok je ona to radila u kuhinji on je znatiželjno razgledao stan. Police, moje remek delo, bež kauč na otplatu, pa neizbežna komoda. Video je i sivu sliku.

Ona je već bila na vratima kada je uzeo sliku i posmatrao je. Nije progovorila ništa. Smestila se na kauč i ponovo gledala u televizor, srknuvši piće. Mljacnuo sam, onako sa poda, coknuvši suvim jezikom po nepcu.

Procenio je valjda da je trenutak da joj se pridruži. Ostavio je sliku i seo kraj nje. Sada je i on, sa svoje strane, gledao u njen profil. Srkutala je viski i ćutala. Ćutao je i on. Ja sam ih gledao raširenih očiju i ćutao i ja, ne mogavši da pokrenem sparušena usta. Jedno vreme u stanu je vladao čudni mir.

– Koliko je već prošlo? – upitao je.

– 258 dana – odgovorila je mirno ne pogledavši ga.

– Nedostaje ti?

Iskrivila je lice. Zagrlio je. Ušmrknula je malo njegovog rukava. Pomazio je malo njene kose. Sve je bilo tako jasno i čisto. Moja divna draga plače za svojim voljenim, a neki drugi muškarac je teši.

– Život teče dalje – prošaputao je.

– Znam. Ali tako mi nedostaje… – odgovorila je.

Pogledao sam svoje šake. Bile su sive, sparušene i nekako providne. Kako god bih zatvorio oči, kapci su me duboko pekli i nozdrve su se skupljale sve više i sprečavale me da udahnem. Grlo je bilo slepljeno suvoćom ii nekakvom prašinom i brašnjavim zaboravom. Sada je bilo jasno. Gasim se.

Dodirnuo joj je bradu i nežno podigao ka svojim usnama.

– Ne, draga! – vrisnuo sam u sebi.

– Moraš da nastaviš sa životom. – šaputao joj je u nos.

– Ne! Ali ona plava marama…. i zlatna školjka? I ja. Tvoj ja. Ne prestaj da misliš na mene, molim te!

Ljubili su se dugo. Svaki njihov udah kroz strastveni zagrljaj značio je mrak za mene. Nestajao sam u njenom tepihu, tu pod njenim nogama, pred slikom drugog muškarca. I ništa od toga nije mi bilo tako strašno kako sam mislio da će biti. Ona je bila lepa i divna, nežna i slatka, kao karamela. On krupan i snažan, prava mera za nju. Njih dvoje kao jin i jang. Oni se moraju voleti!

Mučila me je jedino ta prokleta žeđ. Više se nisam mogao ugasiti. Osećao sam kako je usahla sva snaga njenog sećanja na mene. Nestajao sam kako me je gurao novi muškarac. Sklopio sam se ispod kauča i čekao da sasvim nestanem pred njim. Znao sam da se to dešava i strpljivo sam čekao.

Još neko vreme mučiće me žeđ. Peći će me jezik na svaki pokušaj da zaustim koliko je volim. A onda će i ona prestati. Prestaće i gušenje i ovaj jad na podu njene sobe. Prestaće sve što me sada muči. Sve dok ne ostane od mene samo prašina. I moja slika u sivom ramu sa crnim florom na komodi.

Dragana Ranđelović

Izvor fotorgrafija: pinterest.com

(Priča „Žeđ“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“)