11 sep ZAUVEK

 ,,Vrati mi moj telefon! Vrati mi! Odmah!”

,,Neću. Želim prvo da pogledam šta to ima u njemu, što toliko želiš da sakriješ?”, rekao je uz osmeh nestašnog dečaka.

,,Ne možes to da mi uradiš! Ti si nevaspitan!”, zajapurila se, više od stida, nego od besa. Znala je da on zna. Vrlo dobro je znala da, koliko god se trudila da sakrije, nije umela. Volela ga je. Ta istina je izbijala kroz svaku njenu poru.

Konačno je otključao telefon. Bila je to još uvek ona dobra stara nokia, koja je u inboksu čuvala sve poruke, zasebno. Ne kao ove današnje gde se razgovor između dvoje obavlja kao na svakom drugom četu. Ne. Ovde je svaka poruka imala svoje mesto, ime i datum.

U njenoj nokiji sve poruke su imale isto ime. Stotinak poruka, sa istim imenom i različitim datumom. Svaka brižljivo sačuvana i pročitana sigurno bezbroj puta. Retko joj je pisao, pa su zbog toga još više dobijale na važnosti. Da su poruke u telefonu mogle da se izližu od čitanja, kao što je to slučaj sa knjigama, te poruke bi već odavno bile izlizane, možda i sasvim izbledele. Ona ih je skoro sve znala napamet.

,,Zadovoljan?!”, isplazila mu se.

Izvio je levu stranu usana u jedva primetan osmeh – oduševljen i uplašen.

,,Ti mene baš puno voliš…”, konstatovao je ili pitao, ni sam nije bio siguran.

,,Da. Volim te.”,  rekla je to sa sigurnošću kakvu nije ni znala da poseduje.

,,Znaš, kao neko ko je odrastao uz Remarkove knjige, naučio sam da može da se voli samo neko s kim želiš da ostariš.”

,,Dobro, onda, želim da ostarim s tobom…i u međuvremenu donesem na svet tri dečaka, koji će biti jednako tako čudni kao ti!”, zajapurila se od iznenadnog smeha izazvanog besmislicama koje je izgovorila.

Bio je jun. Vreo dan. Vreme ispitnog roka, i njih dvoje, dva brucoša sa tek devetnaest godina u džepovima.

Znao je da, koliko god je sad voleo, neće ostariti pored nje. Bio je isuviše mlad. Pred njim je stajalo još mnogo bitki koje treba dobiti. Nije mogao da joj kaže da je voli. Nije želeo da je laže.

,,Kako možeš da budeš tako sigurna?”

,,Znam.”, rekla je, ponovo previše sigurna u svoje reči. ,,Znam da više nikog neću umeti  ovako. Ti mene ne voliš?”

Ćutao je.

,,U redu. Ne voliš me.”, uglovi očiju su joj zaiskrili.

Razmislio je na trenutak, a onda joj reče: ,,Ako ti kažem da te volim, i sada zakoračim na ovu ulicu i nešto ružno mi se desi…mrzećes me do kraja života. Govorićeš kako sam te izdao i ostavio samu… Obožavam te. Ali ti neću reći da te volim. Te dve reči su precenjene. I glupe, ako mene pitaš.”

Sela je na oronulu klupu pored koje su prolazili i zagnjurila glavu u kolena.

Stara klupa je odmarala u hladu mlade lipe u cvatu. Udahnuo je duboko, uživajući u mirisu. Želeo je da joj kaže da je voli. Nije umeo. Nije imao šta da joj pruži osim tog trenutka. Već tada je znao da će je jednog dana ostaviti jer – on je takav. Nigde se nije zadržavao predugo. Zadržati se predugo znači opasnost od prevelike bliskosti koje se užasavao.

No, ona mu se, i ne želevši to, uvukla pod kožu, veoma brzo i veoma duboko. Duboko, kao zauvek. Verovao je da je zauvek najteža reč na svetu. Da zauvek ne postoji, ni u kakvom obliku. Da je ta reč izmišljena od strane nekog prepredenjaka. Ipak, u tom hladu procvale mlade lipe mu se sve činilo mogućim. Otkinuo je jednu grančicu i seo na klupu pored nje. U prašini, pored njihovih nogu, počeo je da ispisuje njihova imena. Suznih očiju i naduvenih kapaka, ona ga je posmatrala. Zbunjena i nadasve tužna. Posmatrala je kako se njihova imena oblikuju u prašini. To nije ličilo na njega.

,,Uzalud je to. Biće kiše kasnije. Kiša će sve to sprati, a vetar odneti u zaborav.”, izgovorila je to, praznih očiju i slomljenog glasa.

,,Možda…možda će nas kiša i vetar odneti odavde, ali…”, zastao je i pogledao je pravo u, kako mu se učinilo, najtužnije oči na svetu: ,,…sa jednog drugog mesta nas niko nikada neće obrisati.ˮ

Napravio je pauzu, a onda nastavio -“Ne mogu da ti obećam da ću ostati pored tebe čitavog svog zivota, ali mogu da ti obećam da ću te nositi ovde…” – spustio je desnu šaku na mesto gde bi trebalo da se nalazi srce.

,,Zauvek.ˮ

Danas, dok sedi na pragu svojih tridesetih, sa vrućom šoljom čaja i Remarkovom Trijumfalnom kapijom otvorenoj na strani dvadest i tri, osluškuje neumorno dobovanje kiše koje je mislima vraća na taj dan i ne može a da se ne pita – koliko je već puta kiša odnela njihova imena, pored klupe u lipovom hladu, koju su nazivali svojom?

I koliko će još godina proći dok se njegovo ime sasvim ne izbriše sa onog mesta sa kojeg nikad neće?

Autorka: Sanja Petrović