11 mar Zaplitanje jezikom: Druga polovina

Srodne se duše po slovu prepoznaju
Ja sam svoju
po prvih šest
„hej kid“
Sa tim se ništa ne rimuje
Sem srčane aritmije
Kad se tvoje ime promaje
između pitanja
Pa od srca do ganglija
Promaja
Rekla bih nešto
Ali nostalgija lupa kapcima
Reči da ne prokisnu
„Reci nešto!“
Neće reči da propadnu
Srce mi do peta propada
Nije zemlja jaka potpora
Za olovo u mojim kolenima
„Reci nešto!“
Neće svet propasti
Nas je do propasti ćutanje dovelo
Nije dovoljno
Da ćutke volimo
„Reci nešto!“

Neće usne da govore
Plaše se zuba
Što kopaju rane
Stare navike
Iz rane mladosti
Ranjave usne
Razjarena srca
I ranjene ljubavi

Da se nismo ljubili
One večeri na ušću
Možda nikada ne bismo bili
Na onom raskršću
Na kojem su moji zubi
Pojeli tvoju čežnju
Ne bih za tobom čeznula
Ne bih se nadala rimejku
Na crno-belom filmu
Gde bismo crno na belo
Jedno drugome dušu otvorili
A ne srce rasporili
Na sitne komade
Za sitne strasti
U sitne sate
Vinom stomacima sitim
Sa tim smo se otrovom
Trovali u zaborav
U bezbrigu
U besmislu tražili
Suvisle odgovore
Na suvišna pitanja
Jer bez pitanja i pogovora
Jedno drugom smo pripali

Nismo se mi tu pitali
Pitalo se vedro julsko noćno nebo
Iznad točka panorame
Na uglu Kalemegdana
I tvoji mokri dlanovi
I oči prikovane
Za moje
Jer se visine boje
I osmeh moj
Na koji se i ciganka smejala
Dok mi je u ruke pružala
Sladoled od maline
„To nije sladoled“
Govorio bi
Nije ni ovo film
Pa smo glumili za Oskara
Da ljubav nismo ubili
A kući otišli
malinom umazanim rukama
Pitala se Sava
I pitao se Dunav
Koje smo delili drvenim plovnim daskama
I kriglama velikog točenog tamnog piva
Posle kojih si tečno citirao Zorana
I recitovao Miku i Balaša
I baš nisi bio kliše
Za jednu ljubav na prvih šest slova
Ne bih tražila ništa manje
Ništa više
Sve se stišalo na obali Save
Dok umilno govoriš
„Lepo ti osmeh stoji Lole“
Istina, suze mi ne stoje
Stoje mi sasvim potaman
Dlanovi u tvojim
I oči u tvojim
I kosa na grudima tvojim
Baš nismo bili kliše
Ni dok smo se pripiti njihali
Uz jadranske šlagere
K’o da nam Istra
Kroz prozore miriše
A ne Beograd.
Ni moja haljina boje šljive
Ni kosa boje pšenične njive
„Ma nek pukne Banatom ko ljubav krije
I sve bi bilo koješta da tebe nije“
Al nije bilo kliše
Bili smo srodne duše.
A zašto nismo više?
Za to već krivim dušmane
I svoje duhove
I opklade na velike uloge
Kao kaparu za želju
I dalje čuvam ono pola Jordanskog dinara
Da nađem svoju drugu polovinu
Da te nađem opet.

Autorka: Tamara Naumović
Fotografija: Velizar Ivanov @Unsplash