Srodne se duše po slovu prepoznaju Ja sam svoju po prvih šest "hej kid"Sa tim se ništa ne rimujeSem srčane aritmije Kad se tvoje ime promaje između pitanjaPa od srca do ganglijaPromajaRekla bih neštoAli nostalgija lupa kapcimaReči da ne prokisnu"Reci nešto!" Neće reči da propadnuSrce...
– Kako meriš ljubav? Bup! S neba pa u rebra. To je bilo pitanje kojim sam joj "upala na čet". – Tako što ne znam koliko još puta treba da spavam pa da se probudim i da nas bude troje na ovom svetu. Spolja – glasio je...
Mika je još kao dete bio nestašan, durašan, razmažen i plačljiv, uvek obešen o skut majke. Takav je ostao i kasnije. Razmaženo je proveo skoro ceo svoj život. Sve je imao pripremljeno i gotovo, ni o čemu nije razmišljao, a kamoli stvarao. To je uticalo...
Ne mogu da vratim film o tome gde me je navatala ta priča o srodnim dušama, ali sigurno sam se naprimala na nju prve sekunde. Kao i svi. Kao i svi mladi. Naivnost, romantika, idealizacija, vera u sebe bez ikakve zaleđine i podloge, samo onako...