17 sep Zajeb.

– Ne znam šta više da ti kažem, osim da bi trebalo da daš sebi šansu da se zaljubiš.- rekla sam mu meškoljeći se po drvenoj klupi.

– Da, pa da se zajebem opet.- dobacuje naglašavajući to “opet”.

– Šta, ja sam ti bila zajeb?- piljim u njega iznenađeno.

-Ne, posle tebe je bio zajeb.

Ućutala sam. Ja sam ućutala. To se prilično retko dešava.

Kao klinka, rešila sam da ću otkriti doktrinu zagrljaja. Da nikad neću prestati da grlim. Da se smejem. Da igram. Prve baletanke dobila sam sa šest. I prvi triko, nežno roze sa tankim bretelicama. Prve korake napravila uz Šopenove note koje su tekle iz klavira profesorke Tatjane, Ruskinje.

Kao klinka, obećala sam sebi da nikad neću prestati da volim. Knjige, muziku, balet.

Šopen je bio moj preludijum za żivot. Pažljivi, nežni, sigurni koraci. Uspravna i jaka leđa. Glava uvek uzdignuta i pogled ispred sebe.

Kao klinka, mislila sam da nikad neću povrediti nekog. A, imala sam tu prvu ljubav. Kad sam bila devojčurak plave kose sa sve jež frizurom i minđušicom u nosu. I on je imao jež frizuru. I mnogo minđuša, tetovažu, promukao glas i žutu košulju zbog koje je izgledao kao da se ogrnuo suncem. I imao je mene i pre nego što sam saznala kako se zove. A saznala sam brzo. I bio je moj. Zagrlilo me je sunce.

Košulja i nakon 8 godina još uvek visi u mom ormaru. Njegovo ime visi u telefonskom imeniku i na ponekoj stranici dnevnika od pre toliko godina. Zipp-ov crveni upaljač, koji nikad nisam koristila, u fioci, zajedno sa par pesama, crteža, fotografija. Ni košulju nikad nisam obukla. Tu je da me podseti na dane kad me je sunce grlilo, dane uz Riblju čorbu, promukao glas, mini pljeskavice, duge šetnje i poljupce u parku.

Da, mislila sam da će ta prva ljubav biti i ona prava, i da ćemo zajedno odjahati na nekom motoru, sa rancem na leđima i putovati po svetu.

Prva ljubav nije bila prava. Odjahala sam, pre na metli nego na motoru, ne na putovanje iz snova već u potkrovlje nekog tuđeg grada, ne sa princem, već sa knjigom pod miškom. I opet su jedine ljubavi ostale knjige, balet, muzika.

Skoro deceniju kasnije, klatim se uz glas Bore Čorbe na još jednoj Gitarijadi, sa pivom u jednoj i cigaretom u drugoj ruci. Skoro deceniju kasnije, prolaze me žmarci dok izgovara ono: „Izem ti ja takvu sreću kad izgubiš samog sebe”. I izem ti, stvarno, tu sreću kad sam ipak povredila nekog. Toliko da se plaši da pronađe novo sunce jer se plaši zajeba. Koraci koje sam sa njim napravila nisu bili ni pažljivi ni nežni. U tom plesu sam izgubila takt.

Danas sam shvatila da nikome više ne želim da budem zajeb.

I da neću da dozvolim da drugi to budu meni.

Danas sam odlučila da pažljivije slušam tuđu muziku i uskladim svoje korake.

Danas sam odlučila da imam dovoljno za sreću, i da su samo osmesi ono što ću pružati drugima. Život je dovoljno komplikovan i bez toga da jedni drugima budemo zajeb.

Hajde da za promenu budemo nečiji osmeh.

Hajde da budemo nekome sunce.

A zajeb neka odjebe.

Autorka: Biljana Bajinović

Fotografija: favim.com