19 feb ZLOČIN IZ STRASTI

Dmitrij je prešao preko praga Petrine sobe i na sebi osetio svu težinu njenog pogleda. Njena glava bez kose učini mu se isprva odvratnom, te on nehotice skrenu pogled, ali iz poštovanja natera sebe da je i dalje gleda, pokušavajuću da ne gleda dalje od njenih očiju. U njima su treperile suze koje je obuzdavala, ali njeno je lice delovalo kao u devojčice, samo sekund pre nego li se zaplače zbog odranog kolena.

–           Napolje. – reče ona tiho, skrenuvši pogled

–           Molim? – upita on

–           Napolje! – ponovi ona, poput komandanta

–           Izvini, jesam li došao u nezgodan čas….?

–           Na-po-lje. – reče ona opet, pokazavši levim kažiprstom vrata i ne dozvolivši mu da završi rečenicu.

On izađe.

Konstansa je ostala.

–           Zašto se tako tako ponašaš prema njemu? Nije on kriv….

–           Jeste.

–           Ali Petra, to što pričaš nema veze sa zdravim razumom. To što me je malo pre gledao, ne znači ništa. Gledam i ja tebe, pa ne želim da spavam s tobom. Možda od lekova ipak počinješ da…

–           Luda sam. Jesam. Lažite sebe tako, ako vam je lakše. – reče Petra, negledajući ni nju, razmaženo dureći se i igrajući svojim prstima, zagledajući rub svog prekrivača, grickajući nervozno usnu – Izađi i ti iz sobe.

–           Izaći ću, ali nemoj da ostaneš sama. Pozovi Martina, ili nekog drugog. Nemoj da sediš sama, važi? – reče brižno Konstansa i pokuša da je pomiluje po obrazu, no Petra se otrže i odmahnu glavom, zatvorivši oči da je ne bi gledala.

–           Izlazi iz sobe. – ponovila je, a glas joj je već vibrirao od poslednjeg napora da sputa plač i što je moguće bezbolnije izgovori te reči. Osećala je nož u grudima i pre nego je njegova oštrica dotakla njenu kožu. Konstansa krenu i već je bila uzela kvaku u ruke, kad… – Stani! – viknu Petra, a Konstansa zastade kao ukopana – Da ti kažem još ovo…Zaključaj vrata kad odeš večeras na spavanje.

Konstansa pretrnu.

–           Zašto?

–           Poslušaj me.

–           Kako da shvatim ovo?

–           Kao želju da te spasim.

–           Od koga.

–           Od sebe.

–           Molim? Pretiš mi?

–           Ne. Hoću da te spasim od sebe. Molim te, učini kako želim i nećeš se kajati.

Konstansa izađe bez reči i zatvori vrata za sobom.

Petra je istog trena briznula u plač, gušeći zvuk sopstvenim jastukom.

Čitavog dana je lutala po vrtu ispred dvora, razgledala portrete u hodnicima,… trudila se da se zanima nekim glupostima, ne bi li misli skrenula s jedne jedine stvari koja joj je neprestano bila pred očima. Trudila se da odbaci tu sliku, ali to joj je malo kad polazilo za rukom.

Imala je utisak da sa Petrom nešto nije u redu i da ljudi imaju prava kada kažu da je skrenula. Ona je duboko emotivno povređena, uzdrmana, sve joj je oduzeto, a nešto sasvim drugo joj je nametnuto i potpuno je prirodno što je pukla. Najgore od svega je što je ona  dalje svesna svega, ali kao da je zatvorenica sopstvenog tela: nemoćno posmatra ono što se dešava s njom i čeka kada će rascep postati potpun, kada će i fizički kolabirati i postati predmet javne poruge i lažnog sažaljenja.

Ali Konstansi čak ni sva ta briga oko njene nove drugarice nije mogla da istisne jednu sliku iz sećanja…

–           Zdravo. – čula je njegov glas i trgla se. Dmitrij je stajao pored nje i u rukama držao dve šolje kafe, pružajući joj jednu. Ona instiktivno prihvati.

–           Zdravo i tebi. – reče i ispi gutljaj, gledajući njegove zelene oči pored kojih se osećala nago. Ona obori pogled.

–           Ne zameri joj. – progovori on ponovo – Pod pritiskom je, nije joj lako. Moramo da izdržimo kad na nama izbacuje negativnu energiju.

–           Taman posla. Nisam ja ljuta na nju. Ali sam ljuta što je sve tako kako je.

–           Odakle se vas dve znate?

–           Odavde. – reče Helena i nasmeši se izveštačeno, ali se istog trenutka uozbilji

–           Kako to misliš?

–           Pa bila sam došla na njen rođendan sa jednom svojom mušterijom.

–           Tako znači… – dodade on zamišljeno, ispijajući kafu

–           Ali nisam više ista. – dodade Helena brzo i gordo

–           Je li? A šta to više nisi? – upita Dmitrij, kroz osmeh koji joj je klizio niz obraze kao vrelo ulje

–           Znaš ti dobro. – odgovori ona tiho

–           Prepoznala si me? – upita on, ne skrivajući oduševljenje

–           Kako ne bih. Vidim da se ni ja nisam mnogo promenila, čim si me se setio.

–           Kako bih mogao da te zaboravim?

–           Ja sam tebe bila zaboravila… – dodade ona, pokušavajući da deluje profesionalno – …kada bih se sećala svakog, poludela bih…ali delovao si mi poznato kada sam te juče videla, posle toliko vrmena… i setila sam se ubrzo ko si, jer šta bi drugo mogao da bude muškarac koji mi je poznat, zar ne?

–           Ha! U pravu si. Ej, ostao bih još da ćaskamo, ali moram da idem…videćemo se kasnije. – reče on, spusti šolju pored prozora i ode.

–           U redu. – reče ona, ali on već bi par koraka daleko od nje.

I ode.

Ona osta da stoji, gledajući njegova leđa kako se odmiču i prolaze kroz kapiju.

U redu. To je bio sasvim običan razgovor…starih poznanika…sada već i suseda-podstanara, u neku ruku…

Noć je brzo pala. Večera je bila postavljena u trpezariji, no samo je Helena došla da jede. Petra je tražila da joj donesu u sobu, a Dmitrij nije bio kod kuće. Jedino je Martin pravio Heleni društvo za trpezom, ali njegovo prisustvo je bilo gluvo i nemo, a Helena nije znala da li je to samo zbog nje ili je i inače u toj meri nekomunikativan.

Bojkotovana sveopštom tišinom, Helena se odmah povukla u sobu koju joj je namenila Petra.

Kada je za sobom zatvarala vrata, zastala je na tren dvoumeći se.

„Ne znam zašto sebe toliko mrzi…ona nije sposobna da ikoga mrzi…zašto sebi sudi i boji se sebe, kad svi vrlo dobro znamo da ne bi nikog povredila…ne, neću da se zaključam. Dokazaću joj da je pogrešila…ja znam i verujem joj, ona mene neće povrediti, jer je ona jača od svog ludila.“

Nije okrenula ključ. Samo je zatvorila vrata za sobom, sela na krevet i upalila televizor.

Oko jedanaest časova začu se tiho kucanje.

Helena se prenu iz sna i, shvativši da to neko kuca zaista, usta naglo i pritrča vratima, ali se pokoleba na sekund. Zašto je ipak došla? Možda je bilo bolje da je zaključala… Ako sad okrene ključ, naljutiće je… uvrediće se… možda Petra mesečari, možda je bila u pravu kada ju je savetovala da se zaključa…Ma, kako bude! – pomisli i otvori vrata.

–           Rekao sam ti jutros… – rekao je Dmitrij tiho, na samo korak od nje. – „vidimo se kasnije“ i  eto, mislim da je sad dovoljno kasno, zar ne?…- Heleni je srce sišlo u pete…

On napravi i taj korak, ona se nije micala.

„Možda sam namerno sebe lagala da sam te reči shvatila figurativno…“ – mislila je, ali već je osećala njegov jezik na svojoj ušnoj školjci.

Već je bilo kasno.

U hodniku iza njega bio je mrak. Njegova ruka već je gmizala oko njenog struka, dok su joj se usne same otvarale…druga njegova ruka već joj je bila u kosi…

Vrata su se zatvorila. On je već ušao unutra.

Izašao je posle petnaestak minuta. Ona je ležala na mokroj posteljini, topla, okupana u njegovom znoju, srećna…

Ponovo se začu kucanje na vratima.

Ona se trže i skoči, onako naga i lakonoga, srećna što se vratio.

Otvorila je vrata.

–           Petra?!

Stajala je, u hodniku je bio mrak, ali prozori su sada bili otvoreni. Ulazila je mesečina i vlažni dah jeseni. Helena je jedva nazirala Petrino lice, ali je zato dobro videla svoj nakazni odraz u njenim suznim očima.

–           Nisam mogla da podnesem smrad, pa sam otvorila prozore… – reče Petra i poče da plače

–           Petra… ja … – reče i požele da i sama zaplače. Ali nije mogla. Nešto u njoj i dalje je uzdisalo od sreće pesmu zadovoljstva, i kao za inat još uvek nije mogla da se otarasi te dosadne sreće, tako neumesne i prljave.

–           Rekla sam ti…jutros…da zaključaš vrata…

–           Ali, rekla si zbog sebe…i ja sam mislila da želiš da me spasiš sebe…

–           Tačno. – prekide je Petra – Želela sam da te spasim sebe. Ti treba sebe da se čuvaš. Jutros si mu rekla da nisi više ista…i bila si u pravu… Bolje da si ostala ista… Sad se ne bi kajala…ali sada je kasno.

Konstansi navreše suze u oči, ona nehotice posegnu za skutom Petrine spavaćice padajući na kolena, ali Petra se izmače i nesta u mraku.

Nekoliko trenutaka kasnije, Konstansa je čula kako su se vrata Petrine sobe zatvorila i ključ okrenuo.

Svi prozori duž hodnika bili su otvoreni, kroz njih je pomahnitalo bujao unutra vetar od koga se čitava ježila i drhtala, kao i malo čas, u njegovom naručju. Bele zavese vijorile su joj nad glavom kao najgora predaja.

Mirjana Stojanović

(18. poglavlje romana “Martirij”)

Izvor forografija: facebook.com