18 mar VERIDBA

Četvrtak

Još kao sasvim malom govorili su mi kako treba da se spustim iz oblaka i da se uozbiljim. I kasnije, kada sam odrastao čuo sam kako me ogovaraju „nikada se taj neće smiriti“. Evo skrasio sam se, u subotu idem za Srbiju da verim mladu. Trideset i tri godina mi je, sređenog sam materijalnog stanja i vreme mi je je. Godine su to za ženidbu, kažu svi. Ok, slažem se. Prilično sam samostalan i smatram da čovek sam treba da rešava svoje probleme. Kad vikendom odem u diskoteku klinke me gledaju kao matorca, a na porodične ručkove me niko ne zove. Mlade žene me  smatraju za  jebivetra koji može negativno da utiče na njihove muževe i u pravu su. Ne izgledam loše, nisam ni debeo, ni sed, niti ćelav. Samo sam primetio i sam kako se u poslednje vreme sve češće sećam nečega. Sećam se škole, vojske, mladih dana i sve tako redom. To mora da je neki znak da starim. Neprestano razgrćem naslage godina i tražim šta je nateralo onog crnog dečaka sa velikim očima da obuče ovo svileno odelo, stavi kravatu i krene u svet odraslih. Boreći se za bolji život čovek neprimetno postane izgnanik iz sopstvenog.

Petak

– Ispisniče, dolaziš? – pita me moj najbolji drug preko telefona. Osnova naše zbliženosti zakopana je u onim dečačkim godinama kada smo se zajedno kupali u reci i krali voće. Kada smo uživali u skitalačkim pohodima i bratimili se posle svakog nestašluka. Kada smo se opijali slobodom po šumama. Naše prijateljstvo je utvrđeno druženjem za vreme škole, a naročito večernjim vucaranjima po kafićima gde smo se opijali do rane zore. Ono je krunisano kumstvom kada se moj drug Milan oženio Marijom pre deset godina. Sreća nekadašnjeg dokoličarenja i danas nas je zbližavala. Razdvajali su nas samo kilometri i granice, ja živim u Beču a on je ostao u Srbiji. Ima ženu učiteljicu i dvoje dece i svaki  dan ide na posao od sedam do tri za neke sitne pare, a bio je bolji đak od mene i, ako je suditi po devojkama koje su ga saletale, momak na glasu. Znao je da svira na gitari, šetao je devojke za jednu noć po iznajmljenim potkrovljima i nosio moderne kapute kupljene po evropskim prestonicama. Zbijao je šale od kojih su nam sivi dani izgledali lepši i odbijao je da ostari. Uvek sam ga voleo i po malo mu zavideo. Kada je svoj kišni mantil okačio na čiviluk i postao roditelj ja sam otišao za Austriju. Mnogo mi je nedostajao a nisam ga posećivao tako često, zbog posla, obaveza i drugih nevažnih sitnica. U međuvremenu ja sam sakupljao neuspehe i napravio sam od toga prilično bogatu kolekciju.

Subota

Idem za Srbiju da se vidim sa drugarom, a možda se i ja oženim. Čekaju me na ručku gde treba da me upoznaju sa Marijinom koleginicom sa posla koja predaje muzičko. Dušica je fina devojka par godina mlađa od mene, videla je moje slike preko fejsa i kaže da joj se dopadam. Video sam i ja njene, nije loša. Ma to je sve sređeno samo da obavimo formalnosti. Ostalo je još da se sretnemo lično pa ako bude neke hemije da se verimo. Prsten sam poneo u džepu sakoa, neki dobar parfem ću da uzmem na aerodromu u free shopu i posle mi ostaje samo buket cveća a to mogu da kupim u svakoj cvećari. Imao sam ja dugogodišnju vezu sa Katarinom takođe iz Srbije. Bila dobra ženska, radila u bolnici kao medicinska sestra ali dok sam se ja premišljao ona se udala za drugoga. Let sam imao tačno u podne. Dok sam pojeo salatu objaviše da se vežemo i da prestanemo da pušimo. Nisam ni bio gladan al’ ’ajd rekoh kad su već doneli, a ja jedem brzo. Tako sam naučio od malena samo gutam ne žvaćem.

Čim sam izašao iz aviona poče nešto u stomaku da mi klobara i da me uvrće. Uđem u taksi i kažem mu da ubrza do prve kafane, osećam priteralo me. Kako sam ušao u restoran pravo odem u toalet i dobro se istovarim. Bi mi lakše ali kad sam hteo da se dignem opet poče da me uvrće. Vratim se na šolju i odsedim tako petnaest minuta. Šta je ovo mladoženja, mislim se u sebi, kakav je ovo znak. Mora da je ona salata bila pokvarena u avionu. Izađem.

Odem za šank, a konobar me gleda i smeje se:

 – Šta je, pobratime, stomak?

– Čupa – rekoh – Samo tako, nego šta da popijem za ovo?

– Stomakliju – nema bolje za te stvari.

– Daj.

Drmnem jednu, ništa.

– Pojačaj dozu – kaže mi.

Udarim  još jednu. Bolje mi. Poče da mi greje stomak.

– Treća sreća – veli konobar meni.

– Sipaj – mislim se hoću da budem siguran za večeras i sednem za sto.

– E, pa da si mi živ i zdrav ovu kuća časti – donese i četvrtu na tacni.

– Što da ne, samo kad je meni bolje. Ne žurim, ako ne stignem na ručak na večeru ću stići. Do Milanove kuće ima dvadeset minuta pešice, a taksijem ni toliko. Nategnem i tu četvrtu i ta je poslednja koju sam brojao. Sećam se i Cigana  muzikanata kao kroz maglu i konobarice iz druge smene koja mi je vezivala kravatu.  A kada sam stigao kod kumova i kako, e toga se ne sećam.

Nedelja

Budim se, a glava mi kao Avala. Ležim u nepoznatoj sobi u stranom krevetu i pidžami koja nije moja. Gledam okolo i polako se razabiram. Skočim naglo iz kreveta, a u tom se otvore vrata.

– Hajde na kafu – valjda me čuo kad sam trupnuo.

Uđem u dnevnu sobu kao na prstima.

– Slobodno sedi, sami smo, deca spavaju, a Marija je otišla na pijac.

– Šta napravi – pitam – Je l’ neko sranje?

– Ha, ha ha – nasmeja se od srca.

On se smeje, a ja bi u zemlju propao od stida, najviše me kopka šta li sam uradio.  Ne mogu da se setim ničega. Mora da sam se napio, to mi je jasno.

– Hoćeš da popiješ jednu? – pita me ozbiljan.

– Ne spominji mi je, muka mi je, nego mi reci gde je Dušica? Šta je rekla kada me videla? Da li sam je verio? Kakav sam bio?

On ćuti gleda me i smeje se. Osećam da sam debelo uprskao. Ne mogu ni da razmišljam glava mi puca od bolova.

– Ipak da popijemo po jednu nije sve tako crno – zaključuje Milan i otvara flašu.

– Sipaj nek ide život.

Ponedeljak

Sada sam u vozu i vraćam se kući, već smo prešli granicu sa Hrvatskom. Srećom nema gužve sam sam u kupeu i mogu na miru da razmislim o svemu. Prevrćem reči koje mi je kum rekao onoga jutra i od njih stvaram slike: „Došao si posle devet sav raspasan, osećao si se na rakiju i duvan, povraćao si od kapije do ulaznih vrata ali to sam obrisao tako da niko nije video, glupirao si se za stolom i nisi hteo da večeraš jedva smo te naterali da pojedeš supu, pominjao si celo veče Katarinu i na kraju si kleknuo na pod i izvadio prsten hteo si da prosiš Dušicu, ali  kutija je bila prazna bez prstena. Nama je sve to bilo pomalo komično, ali tebi nije, počeo si da vičeš i da psuješ a onda si se uneredio od zorta. Upustio si u gaće na sred sobe. Ja sam te odveo u kupatilo i sredio, obukao sam ti moju pidžamu i stavio te u krevet.“

Ustajem i gledam svoje lice u ogledalu kupea dok noćni ekspres šiba kroz otvoreni signal u nekoj vukojebini.

Šta treba reći  sebi u lice?

Ne izgledam loše s obzirom na sve, samo da se naspavam i obrijam i biću kao nov. I ona je nešto slično rekla. Dušica. Jedino što je prokomentarisala za mene bilo je „nije lep, al’ je drag.“

Autor: Branislav Banković

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Veridba“ izdvojena je na konkursu „Promena“).