26 sep Velike se priče kriju u starim očima

   Jednog vrelog dana, među ljudima koji stalno žure, na stazama Niša, video sam jednu staricu koja se nije utapala u masu. Ona nigde nije žurila. Išla je pognute glave, ne obazirući se na druge. Njeno tužno naborano lice se gubilo na stazi, a u ruci je držala staru, uvelu ružu. Nisam znao koja je priča iza te ruže i te starice, ali je toliko zračila da me je podstakla na tugu i razmišljanje.

   Ta starica je ranog jutra napustila svoj stan. U jedanaest sati je krenula ka gradskom trgu. Čula se sa starim prijateljem, iz studentskih dana. Rekao joj je da hitno moraju da se vide jer se ne oseća baš dobro i ima želju da se vidi sa svojim starim prijateljima. Rekao je da će je čekati na jednoj klupici, onde gde su se ti studenti sakupljali svakog dana posle predavanja. Dogovorili su se da se nađu oko dvanaest sati, mada je on bio tu već u devet. Ona je krenula u jedanaest,  jer, ako ima sreće, moći će da stigne tamo bez gradske gužve.

   Starica je, pošto je napustila zgradu, otišla do obližnje autobuske stanice. Do tamo joj je bilo potrebno petnaestak minuta. Stigla je tačno na vreme i odmah je ušla u autobus. Ljudi su bili ljubazni prema njoj, što nije bilo uobičajeno, pa su joj oslobodili mesto do prozora, gde je i sela. Autobus je krenuo, a gradsko sivilo se oslikavalo u njenim očima. Ponegde su se zelenile krošnje starog drveća, ali su preovladavale reke užurbanih ljudi. Starica nije obraćala pažnju na to, njene misli su bile usmerene ka studentskim danima, na prijatelje koje dugo nije videla.

  Nakon par stanica, autobus se zaustavio. Zastao je kod gradskog trga, gde je stajao spomenik  oslobodioca na konju. Starica je napustila autobus i uputila se ka klupi gde je stari prijatelj čekao.

   Dok se približavala, starac je prepoznao siluetu i znao je da je to ona. Pre nego što je stigla, ustao je. A kada je bila dovoljno blizu klupe, prepoznala je i ona njega.

   Kada su se jasno videli, oboma su potekle suze i plačući su se zagrlili. Onda su seli i polako započinjali priče koje su bile odraz sećanja starih dana. Pričali su o svačemu. O prošlosti, o sadašnjosti, ali nikako o budućnosti. Starica je pričala o deci i unucima, ali starac nije imao toliko bogatstvo. On čak nije imao ni ženu.

   Tokom razgovora, oboje su se slatko smejali. Oboma je bilo drago što su se ponovo sastali. Bili su srećni jer im je prijateljstvo potrajalo do starih dana.

   Na jednom kraju klupe, iza starca, suprotno od starice, stajao je buket crvenih ruža. Kada je starica rekla da je kasno i da mora poći kući, starac joj je uručio taj buket. U većem delu buketa su stajale sveže ruže koje su blistale, ali ona koja je bila u sredini, bila je sušta suprotnost njima. Krhka, suva, uvela i, nekada, crvena ruža. Bila je naprskana lakom (za kosu) i zbog toga je bila u celini. Izuzev te pomoći, bila je krhka i stara. I to mnogo starija od drugih ruža. Tu ružu, ispričao joj je starac, on je ubrao, iz fakultetskog dvorišta, za nju. Nije imao smelosti da joj je preda, pa ju je čuvao, kao i ljubav koja je tinjala. Prskao ju je lakom godinama i pažljivo je negovao.

   Starica je bila zatečena tom pričom, jer je i ona njega volela dok su trajali studentski dani. Osmehnula se i rekla da joj je ta ruža draža od ostalih. Ona tada poljubi starca u obraz i baci sve sveže ruže. U ruci je sada držala samo onu staru, ali najdražu ružu. Starac je rekao da se nekoliko dana nije osećao dobro i da je voli. Starica je uzvratila i krenula kući. Dok se vraćala, nalazila se u masi ljudi, ali se itekako razlikovala od njih. Proganjale su je uspomene i stara osećanja.

   Kada se vratila kući, svoju predivnu ružu i kap suze na njenom cvetu, spakovala je u jednu kutiju, u kojoj su stajale uspomene sa fakulteta, mnoge slike i beležnice. Nakon nekoliko nedelja, ona je pozvala starca telefonom, ali se javila njegova sestra. Rekla je da je bio bolestan i da je umro, sa osmehom na licu i to baš onog dana, kada je izašao iz stana, posle mnogo vremena. Starica je znala da je to bilo onda, kada joj je izjavio ljubav koju je dugo skrivao. Ona spusti slušalicu i prepusti se bolu i tuzi.

Autor: Jovan Đorđević

Fotografija: tumblr.com