21 sep Večna želja        

Netremice je posmatrao kulu čije je oštro kameno krunište nalikovalo na zube zastrašujuće nemani. Na bisernoj mesečini svaki detalj na njoj postao je vidljiv što je još više doprinelo da nemir poraste u njegovoj duši.

Kula vremena, pomislio je…Večeras je vreme za posetu. Znao je to, tačnije osećao je da je napokon kucnuo čas kada će morati da se obrati čarobnjaku koji je jedini u čitavom kraljevstvu krio tajne ključeve koji mogu otključati vrata do druge dimenzije…Dimenzije čarolije i ljubavi gde ljudi lete u metalnim spravama i posmatraju daleke predele kosmosa pomoću čudnih, njemu neshvatljivih naprava…

Znao je da mora doći do nje, do devojke njegovih snova koja je pripadala drugom vremenu i drugom svetu tako dalekom a tako intimno blizu njegovom…

Samo budi oprezan, govorili su mu jer sve ima svoju, cenu a svaki čin svoju posledicu, ali ma kolika da je bila cena njegovog nauma bio je spreman da je plati…Zov žudnje u njegovim grudima je sa svakim trenom postajao sve jači…

Maštao je o njenoj svetlucavoj i nežnoj smeđoj kosi uvezanoj u pletenice koje su tako nehajno padale na njene oble ali male grudi i zelenim očima prepunih strasti i skrivene želje.

Sa svakim korakom kojim se bližio svom cilju mogao je da na površini svoje kože oseti uzbuđenje koje je raslo pri svakom uzdahu…Išao je kod čarobnjaka da mu podari predmet njegove požude… Lagano i lagano, sve više i više, uspinjao se dok nije stigao do samog vrha spiralnog stepeništa na kome su počivala teška drvena vrata.

“Uđi, očekivao sam te“, rekao je glas…

Lagano je otvorio vrata ali dobrodošlicu mu je poželela samo duboka i iskonska tama. Isprva ništa nije mogao videti, ali je u sledećem trenu utvarno svetlo ispunilo odaju…Nije mogao da odredi njen izvor kao da je dopirala iz samih memljivih zidova.

„Priđi“, rekao je čarobnjak i tek sada je mogao da ugleda siluetu čije je lice bilo skriveno ispod teške kukuljice, ali su čvornovate ruke prebirale po raznim bočicama neodređenog oblika koje su i same isijavale sopstvenu svetlost čitavog spektra boja…

“Želiš da dopreš do drugog vremena i dimenzije?“ upitao je čarobnjak.

„Da“, odgovorio je mladić siguran u svoju želju. To je bilo jedino u šta je i mogao biti siguran u ovom trenutku…

“U redu, darivaću ti zvezdane suze“, rekao je čarobnjak, „sakupljane su vekovima u zaboravljenim odajama vremena. One otvaraju portal do predmeta tvoje želje, ali pazi da ne sagoriš u prevelikoj žudnji…“

 Mladić se nije obazirao na reči upozorenja drevnog maga. Dok je sklanjao kosu sa svog čela tiho je upitao: “šta će mi to učiniti..?“

„Video sam tvoje snove u svojim vizijama“, reče čarobnjak, „i video sam koga želiš. Devojku koja pripada drugom vremenu…Vremenu tako dalekom od našeg, ali pazi smeš biti jedino duhom prisutan, ali ne i telesno jer duša i telo čine neraskidivo jedinstvo, putenost i um su jedno i ne smeju biti dugo razdvojeni…Ukoliko budeš telesno prisutan ostaćeš zauvek zarobljen bez mogućnosti povratka…Zato budi oprezan. Samo nekoliko kapi i moći ćeš da je osetiš i vidiš, ali razmisli da li si siguran da to želiš jer nećeš moći da je dodirneš. Tvoje telo neće biti u njenoj blizini…

Mladić je bez reči pružio ruku ka bočici jer njegova želja nije poznavala granice…

“U redu”, reče mag pružajući mu bočicu spiralnog oblika unutar koje se nalazila zarobljena svetlost zvezda padalica…

“Još jedno upozorenje“, reče čarobnjak na kraju dubokim i svečanim glasom, “najvažnije od svega je da ne ispiješ čitav sadržaj jer ćeš postati i telesno prisutan i samim tim zarobljen u drugom vremenu a to nikako ne želimo, zar ne?”, rekao je mag ali mladić je bio i previše uzbuđen da bi u njegovom glasu prepoznao suptilnu ironiju…

Dok je mladić napuštao odaju mag se nasmešio jedva vidljivim osmehom jer je vrlo dobro znao krajnji ishod, ali je takođe znao i da požuda ne poznaje prepreke između različitih i udaljenih svetova…

Iz dubina utrobe univerzuma stigla je ona, moć kao dar jednom čoveku i njegovoj ljubavi. Ispio je prvih nekoliko kapi a kada ništa nije osetio iskapio je željno i ostatak bočice jer nije mario za upozorenje jednog starca. U sledećem trenu izgubio je oslonac pod nogama i čitav svet je za njega postao puka koprena koja je najednom pala sa njegovih očiju omogućivši mu pogled na samu suštinu želje i strasti…

Došla je iznenada poput olujnog oblaka ali ju je prihvatio kao najveći blagoslov. Moć. Moć je bila sve. Poput izazova Pandorine kutije moć mu je omogućila da vidi i da nađe svoje voljeno biće. Prihvatio ju je kao dar, jer će mu iskonska moć pružiti priliku da bude zajedno sa njom… Znao je da ga tamo negde čeka voljeno biće koje još uvek nije poznavao ali večeras će je upoznati i spojiti se sa njom…

(Nastaviće se…)

Vladimir Jevtić

Izvor fotografija: pinerest.com

(Priča „Večna želja“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“).