23 okt VAN SVETA

Nije baš bilo jutro, više vreme pred svitanje. Oni trenuci kad je najviše nesvesnih u ovom delu sveta i kad je zvuk jeziv kad se ne čuje i najjači kad se čuje. Neki neopisiv mir u mojoj sobi, u mojoj duši. Otvorila sam oči skoro sa naporom ravnim dizanju tone sa poda. Pogled mi je bio magličast i nazirala sam samo obrise zidova i zamućene fleke slika na plafonu. Moj vid je bio do te mere oštećen da se teško mogao nazvati vidom. Rukom sam napipala kutijicu sa sočivima na stočiću kraj kreveta i krenula ka kupatilu da ih stavim. Staviti sočiva za ljude koji ne vide isto je kao uzdah posle dugog zadržavanja daha. Nešto esencijalno, nešto od životne važnosti, nešto bez čega ne bi bilo moguće živeti, ni koračati, ni stvarati. Posegnula sam za prvim, stavila ga u oko, zatreptala. Bilo je na mestu. Stavila sam potom i drugo i pogledala se u ogledalo, očekujući svoj jasan i bistar odraz. Trenutak je prošao i počela sam da osećam paniku kako kreće da širi adrenalin mojim telom. Zatvorila sam oči, protrljala ih i sekundu-dve čvrsto ih držala zatvorene. Polako sam krenula ka ogledalu, oslonila se dlanovima na hladnu površinu ogledala i lagano, sasvim lagano otvorila oči. Ono što sam videla promenilo je ceo svet, promenilo je prošlost i budućnost. Promenilo je stvarnost. Dovelo je do eksplozije u mojoj glavi, u mojoj utrobi. Začula sam sopstveni vrisak i onesvestila se. Munjevitom brzinom mojim umom prolazile su slike prethodnih dana, dolazila sam lagano sebi. Šta se desilo, kako, kad… Bila sam na poslu, ne, ne, bila sam na rođendanu, bila sam kod mame pre toga, kupila sam cigarete, popila čašu pića, popila tablete za spavanje. Ne, ne, ne, bila sam kod frizera pre toga, srela sam Mašu rekla mi je da treba da razgovaramo o nekom  poslu, neka predstava… Otišla sam od frizera na rođendan kod Slavičinog sina, kupila mu knjigu, tamo sam se kratko zadržala… Sve je ok, ništa nije neobično u svemu tome. Zaspala sam i sada ovo… Pridigla sam se da ponovo pogledam u ogledalo prestravljena i sa nadom da je sve bilo samo snoviđenje. Ovog puta uradila sam to naglo i otresito i desilo se isto. Ovaj put mi je manje smetalo, bilo je u stvari nekako kul. Naglo sam se okrenula da proverim da li je moje kupatilo još uvek tu onakvo kakvo je trebalo da bude, i da bilo je baš onako kako bi očekivali, ali u ogledalu… u ogledalu je sve otišlo dovraga. Neko je pokucao na vrata. U 5h ujutru? Bojažljivo i oprezno krenuh ka vratima. Dobro sam ih zaključala sinoć. Nisam se brinula. Kroz ta vrata niko neće lako proći.

– Ko je? – tiho upitah.

– Komšika Jela!

Začu se kreštav glas moje komšike, udovice. Pokretni, neiscrpni izvor informacija o ljudima iz zgrade. Znala je u svakom trenutku bolje od nas samih šta danas kuvamo, ko je kome zalupio vrata pred nosom, čija su deca glupa, ko više ne doživljava orgazam…

– Kažite, baka Jelo?

– Sine, pa šta je to kod tebe cele noći, kog si to noćas dovodila u stan. ‘De pusti me da vidim. Nemoj, dušo, pa svi ćemo biti u opasnosti od tih narkomana. Šta ste to dovraga radili cele noći?

– Baka Jelo, sama sam, učinilo vam se nešto. Ne mogu da otvorim, nisam odevena, još spavam. Zaboga nema ni šest sati.

– Nema, Jana, sine, ali ja oka nisam sklopila cele noći. Pa vi ste i psa dovodili nekog noćas. ‘De otvori mi, pa nije lepo to, dušo. Toliki laveži i urlanja, pa mumlanje neko cele noći. Šta ste to zaboga radili? Da ti kažem, ja sam se baš uplašila. Htela sam i policiju da zovem, da znaš.

O čemu to govori ova veštica…

– Bako, idite spavajte sad, sada se ništa ne čuje. Vidimo se malo kasnije, videćete da je sve u redu .

Ali nije bilo u redu i ni sama ne znam šta se sa mojom glavom desilo. Um je bio oštar i dalje, samo moje biće je nekako bilo pod naponom. Legla sam nazad u krevet i proverila da li mi srce kuca na isti način i da li dišem istom brzinom. Srce? Gde je, dođavola? Ustala sam. Namestila se u sedeći položaj i čvrsto prislonila ruku na grudi. Nije bilo otkucaja, čulo se neko šištanje, nalik žamoru dece. Probah da zaustavim dah da bih ovaj zvuk bolje ocenila, ali nije bilo ni daha. Nisam udahnula nijednom. Ja uopšte nisam disala. Ja sam mrtva… pomislih. Ali nisam bila. Skinuh svu odeću sa sebe i stadoh pred ogledalo. Koža mi je bila išarana purpurnim prugama, nalik venama. Pulsirale su, a žamor iz mog srca se pojačavao. Osetih mučninu i odoh do lavaboa sa strašnim nagonom za povraćanjem. Uz urlik i stenjanje iz mene je pokuljala crna voda. Boleo me je svaki atom i nekoliko puta me je protresao težak, bolan grč, terajući me da ispovraćam samu sebe. Kada je najzad bilo gotovo i kada sam uspela da otvorim oči, ispred mene u lavabou bila je mala bara, tamne boje. Mirisla je na vanilu, sasvim neverovatno, a na njenoj površini plutali su mrtvi leptiri.

– Jebote, koji je meni…

Oči su mi i dalje bile potpuno crne boje, bez zenica i bez beonjača. Izgledala sam poput demona. Upalih svetlo u sobi, smetalo mi je jako, ali počeh da pretražujem odeću, cipele, sve što je moglo da mi pomogne da saznam šta se to juče desilo. U jednom džepu nađoh papirić na kome je pisalo velikim slovima SAMO TI. Super, to mi je baš pomoglo.

Nisam smela previše da razmišljam, ali nekako slike su se same u mojoj glavi stvarale u kovitlacima.

Napolju je sunce već bilo visoko, ali tama je i dalje bila i te kako prisutna. Negde na horizontu nazirao se tornado, tako mračan da je istog momenta u meni izazvao paniku. Uzeh telefon i histerično okrenuh roditelje.

– Jana, tako je rano, šta se dešava? – začuh majčin glas.

– Ništa, mama, poželeh samo da te čujem, jeste li dobro?

– Sve je OK, a ti sine, jesi li ti dobro, zvučiš uplašeno?

– Dobro je, mama, nastavi da spavaš, vidimo se u nedelju na ručku. Ćao!

Spustih slušalicu.

E, sad sam već jako paničila. Negde u mom delu stvarnosti nešto zajebano se desilo. Zazvonio je telefon. Javila sam se i ćutala.

– Jana? – glas moje drugarice Slavice.

– Molim – rekoh ja.

– Pa gde si ti, čoveče. Pokušavala sam da te nađem hiljadu puta. Ne javljaš se na telefon. Ne otvaraš vrata. Niko te nije video dva dana. I policiju smo hteli da zovemo.

Sad već shvatajući da imam vanzemaljski problem, pa da ne pravim frku smireno rekoh:

– Ma bila do rođake, žurila, pa se nisam javila. Oprosti. Kod tebe sve OK?

– Jeste, sve OK. Hvala na divnom poklonu. Neca je oduševljen. Vidimo se onda..

– Pozdravi ga, vidimo se, naravno. Ćao!

Ona je spustila slušalicu, ali ja nisam. Iz ravnomernog tona na telefonu počeli su da se naziru glasovi ljudi, vapaji, uzdasi, krici… Zalupih slušalicu.

Izašla sam na terasu: duvao je jak vetar, ali to se nije primećivalo na ljudima koji su prolazili. Bili su oskudno odeveni i nije im nimalo bilo hladno. Devojkama kosa nije vijorila. Njima je bio lep sunčan dan. Uz ivicu zgrade počela je da se penje neka tamna senka. Polako, ali sigurno je milila. Pobegoh unutra i zaključah terasu. Po zidu paučina debela poput žice koja se penje do plafona. Orman je počeo da uzdiše, i da se otvara i zatvara u ritmu disanja. Poput lijana iz njega je počela da raste crna duga kosa. Vrisnuh najjače što sam mogla i izgubih svest.

Nečiji dah me je lagano milovao po licu. Otvarala sam oči beščujno i shvatila da se nalazim na nekoj hladnoj podlozi u potpunom mraku.

– Dobar dana, Jana, kako se osećate danas?

– Molim?!?

– Dobro došli u svoju svest, onu koju ne želite, onu koja vas prati kao senka na vašem mozgu i srcu i ne nestaje, iako je odbacujete. Na naše veliko zadovoljstvo, nekim čudom, dobro ste. Dišete ravnomerno, refleksi su vam odlični. Sve je normalno kao da problema sa Vama nikada nije ni bilo. A Vaš problem u stvari tek nastaje. Moraćete da ponesete teret i razočaranja i muke i teskobe. Nema načina da pobegnete, uvek ćemo biti tu negde. Probudićete se u svom svetu, oporavićete se i pokušaćete da živite kao i dosad. Sve će sa vama biti u redu… Glasovi su prestajali i pretvarali se u žamor… Zaspala sam.

Narednog dana izašla sam iz sobe. Sve je bilo normalno osim što ja više nisam osećala ništa. Prebolela sam život. Bila sam nekako potpuno ravnodušna prema ljudima. Mama me je samo brižljivo po sto puta dnevno pitala da li sam dobro. Slavica takođe. Baka Jela je jedina koja nije prestala da me zapitkuje o strašnoj noći u petak uveče, mada me je nekako gledala sa strahopoštovanjem.

Otišla sam do nje na kafu da je malo detaljnije ispitam o toj noći.

– E, sine, ovde u ovoj zgradi mnoge sam je stvari videla i čula. Ovde sam ja i odrasla i ostarila. Oduvek se pričalo da se u nekom od ovih stanova dešavaju strašne stvari. Kažu, postoji sila koja povezuje svetove, ljude, živote. Moćna sila kreće nečujno se i prožima sve živo. Uđe ti u utrobu i dok ne iskrivi stvari ne prestaje da te muči. Odnosi sva sećanja, sve lepe i ružne osećaje, hrani se našim emocijama. Tu silu možeš nazvati razočaranje, ludilo, zlo… nekako, baš tako je moćna.

U narednim noćima osećaj moći u meni je rastao. Imala sam ludačku ideju da skačem sa zgrada, da pijem danima, da upalim sebe. Možda sam sve to i učinila. Rupe u mom sećanju postajale su sve veće. Često sam lagala ljude o svojim nestancima. Budila sam se u krevetu prljava, izbodena, sa osećajem da sam celu noć vodila ratove. Oči su me često bezbojno gledale iz ogledala. Glas se vratio još nekoliko puta. Saznala sam da sam našla čudne prolaze u svojoj glavi i da sam sama sebi plela mreže jave i košmara. Izgubila sam kontrolu nad umom ili su oni koji su nad nama vršili eksperimente kod mene nešto zeznuli. Moj um je bio britak, ali u haosu. Jedino što sam znala jeste da su vrata negde popustila da su oni dolazili k meni i ja odlazila njima neplanirano. Nisam bila sigurna iz kog dela unevrzuma su sile dolazile, ali im je nekako put ka mom ormanu, mojoj sobi, mojoj glavi bio najbliži.

 Tog leta dobila sam unapređenje, zaradila veliki novac, kupila stan, auto i negde pred kraj godine napustila sve i otišla da živim kod bake i deke na selo. Život je u stvari pokazao da zalutali i izgubljeni u ovom nalaze izlaz samo ka drugim životima… Ja sam izašla. Svi glasovi su prestali da govore, zauvek.

Ništa nije važno kao mir. Ništa ne dere tako jako iznutra kao potreba. Izgubljenost može postati bolest, ali to je istovremeno i ludilo. Kad shvatimo i zastanemo sve će početi da teče kao voda i da miriše na reku. Vazduh će ispuniti leptiri, a naše glave će se ispuniti mirisom vanile, tek ubrane…

Autorka: Tamara Lucić- Dinić

Fotografija: whenthelightsdie.files.wordpress.com