05 feb UMEŠ LI DA VIDIŠ DOK GLEDAŠ?

– Mislio sam da će moj život biti lakši kako odmiče vreme… – reče iznenada starac – …a ne mogu sebi da oprostim što sam, čekajući da dođe to vreme, sebi olakšavao trenutke i sad, kada je konačno naišao period kada treba da bude sve lakše, ja ne mogu da se rešim novog tereta.

– Zašto? – upitah – Zbog čega se kajete toliko? Izvinite što sam direktan… ne morate da mi odgovorite.

– Ne. Upravo moram. Jer ti si mi sad nekakav Božiji dar. Milost je velika šτo sam te upoznao. Ja jutro možda i neću da dočekam, ja to znam. A grešan sam, veliki sam grešnik. I bojim se da umrem tako. Sveštenik nije u blizini da bih mogao da mu se ispovedim. A ti si tu i deluješ kao dobar čovek…

– Otkud Vam to da sam ja dobar? Nemojte da govorite o smrti. Niko ne zna koliko će da živi. Možda i mene nadživite! – rekoh ja u pokušaju da ga nasmejem, ali on osta nepokoleban, lice mu je bilo gotovo odlučno u nameri da sutra izdahne.

– Ne, sinko, neću ja još dugo. Umirem ujutru.

– Ali odlično izgledate.

– Nema veze to sa tim kako ja izgledam. Kada bi mogao da vidiš moju dušu, nisam siguran da li bi bio zgađen ili prestravljen. Ja sam odavno lešina. Moja duša je istrulela. Jedino tako mogu da objasnim ono šτo sam joj učinio… to može učiniti samo čovek kome je duša trula, koji ju je ugušio, sahranio i ni na tren se zbog toga nije zaplakao. Ja ujutru idem u pakao, sine. Kad petao kukurikne, ja ću jedini da ostanem u mraku. Ni senku gde sam sedeo nećeš moći da nađeš da se pomera.

– Nemojte tako, to tek ne možete znati…

– A jesi li ti… – prekide me, zgrabivši me za ruku.

Ja se sledenih. Njegova je ruka, iako starački drhtava, imala u sebi neku neobičnu snagu. Njegov pogled imao je u sebi mračnog sjaja. Njegov osmeh činio je da mi mraz prostruji kičmom. Ja skrenuh pogled – …jesi li ti, ikad, mada sumnjam da jesi, vidi ti se na licu da si pošten čovek… ahahaha, pa da, pošteni bi bili možda još i slađi… izvini, ovaj, šta sam ono hteo… ah, da! Jesi li ti nekad pričao sa… – prethodno stišavši ton, on poče da se osvrće i konačno bojažljivo završi rečenicu; reči su mu zvučale bojažljivo, ali na usnama je poigravao neki ludački smešak, a oči su mu vragolasto svetlucale, kao dve sveće koje dogorevaju – …jesi li ikad pričao s đavolom?

– Kako rekoste?

– Dobro si me čuo.

– Ne bih rekao. Svi sa kojima sam do sad pričao bili su ljudi. – rekoh ja više ironično, nego što sam stvarno odgovarao na njegovo pitanje.

– Možda to ti misliš. Na kraju krajeva, možda si bio te sreće, pa nikada nisi ni bio u prilici… Ali, šta misliš, da li bi ga prepoznao?

– Koga?

– Pa đavola. Da ga sretneš. – reče, kroz osmeh, gledajući u mene svojim zelenim očima, nestrpljivo i ispitujući ljubopitljivo svaki moj trzaj, kao da sam na ispitu.

– Mislim da bih.

– Misliš? U redu. A jesi li siguran sada s kim pričaš?

– Ne.

– Dobro je. Jer možda pričaš baš sa jednim od njih, hahahaha…

– Gospodine Dmitrij…

– Bez ovog „gospodine“. Sećaš li se šta je moja Petra govorila? Po tim kriterijumima ja se ne bih mogao nazvati „gospodinom“, zar ne?

– Ne znam.

– Ja znam. Ne mogu. U svom životu sam bio više u blizini đavola nego Gospoda. S tim u vezi, ja ne mogu biti dobar čovek, zar ne? Jer da sam dobar, ne bih prilazio takvima.

– Vi ste njemu prišli? – upitah.

– Može se reći. Fizički, on se prvi približio meni, ali kada se povukao, ja sam otišao k njemu. A Gospodu sam bio blizu samo kroz Petru, ona je bila moj predah od pakla. Tih poslednjih godinu dana njenog života, pa i to ne čak sve vreme, bili su jedino vreme mog mira. Mada… ni tad nisam mogao sve vreme da budem kraj nje. Samo smo oko tri meseca proveli zajedno, a ostatak godine provela je daleko od mene, bežeći od moga prisusτva. Saznala je ko sam. I čiji sam.

– I… ovaj… da li ste zbog toga ljuti na nju? Što makar tih godinu dana nije provela s Vama… ako Vas je volela? Možda i nije onoliko koliko Vi mislite… – rekoh, da ga isprovociram – …Da Vas je volela do srži, prihvaτila bi Vas τakvog kakvi ste. To je Vaša mana, Vaša tamna sτrana, ali ako žena voli muškarca, ona ga voli celog, je li?

– Ona mene i jeste celog volela. Ali je bila previše pametna da na vreme shvati kako me ne može promeniti.

– Ja nisam rekao da je želela da Vas menja, već da je, ako Vas je volela, morala da nauči da Vas prihvati takvog kakvi ste. Bez želje da Vas promeni.

– Razumem ja tebe, sinko, ali ti mene ne razumeš, balaviji si nego što misliš. Da li bi ti, na primer, ako sutra upoznaš ženu svog života, i ako otkriješ, na primer, da je bolesna od neke zarazne bolesτi, da li bi pokušao da je izlečiš ili bi pobegao glavom bez obzira?

– Pokušao bih.

– Ha! Lažeš! Tvoj instikt govori, ma kakvi govori, viče suprotno! Kada se borimo za opstanak, ako moramo birati između ljubavi i života, biramo život, zar ne?

– U redu je sve to. Ali, sinko, ti ne znaš celu istinu. Ta tvoja potencijalna priča je mnogo lakši scenario od onog koji se zapao meni i njoj. Ona je mogla ostati prisutna u mom životu samo ako iz njega ode, razumeš li? Dok je bila pored mene, ja nisam razmišljao o njoj, nisam uživao u njoj, strepio sam od njene blizine, svaki njen dah više bio je moj dah manje, čekala me je kazna za svaki dan više njenog živoτa, opsednuto sam razmišljao o njenoj smrti – kako da je ubijem; kako da je nateram da se ubije a da za to ne okrive mene, već da pripišu to njenom nepostojećem ludilu; kako da onda počnem normalni živoτ; kako da se rešim prošlosti u kojoj me sve vezuje za nju… razumeš?

– Ne. – procedio sam kroz zube, boreći se sa sobom da ne ustanem i ubijem ga batinama. On, demonski se osmehujući nadlakćen na ivicu stola, veseo kao da likuje zbog mog bola, gledao me je neprestano i imao sam osećaj ne samo da mi zna misao, već i da mu je drago što mi je duša puna gneva.

– I bolje je što ne razumeš. – izašlo je kroz iskežene očnjake.

(16. poglavlje romana „Martirij“)

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: facebook.com, pinterest.com