27 sep U ritmu toplih kiša

Jednom davno zakoračili smo na Filološki fakultet. Kasnije smo proklinjali taj dan i odvraćali smo buduće studente da ne prelaze prag, ali uzalud. Dečica su prokleto ambiciozno ulazila u ovu ustanovu. Neka su ostala zauvek zarobljena među knjigama iz četr’es’ druge, druga su samo studirala, a mi… mi smo se družili i pomalo učili. Upoznali smo se tamo negde između narodne književnosti i staroslovenskog jezika (koji je apsolutno potreban za dalje usavršavanje). Svi smo bili različiti, a opet tako slični. Izdvojila se jedna ekipa i gotovo da smo svi ostali zajedno do kraja. Posle predavanja odlazili bismo u obližnje lokale na Dorćolu i uz pivo bismo razgovarali o književnosti, umetnosti i svemu ostalom što je bilo aktuelno tih dana.

Darko Stanković je bio nenametljiv, dobrodušan kolega iz Surdulice, koga smo izdvojili kao najnačitanijeg iz grupe. Profesorski sinčić iz provincije je najbolje filozofirao posle par flajki piva. Nekada je bolje pripovedao o književnosti u kafani nego na ispitu, ali fakat, i to treba znati! Pisao je pesme i priče, ali su one nekako uvek završavale po zaturenim folderima. Prosto i jednostavno, on je obrazovana lenština. Ipak, ja znam da će jednog dana biti deo naše književne elite! Njegove skrivene reči jače odzvanjaju od onih čija se imena provlače na književnim konkursima. Samo Dare zna da li će jednog dana da proširi svoju čitalačku publiku. Uživajte u njegovim pesmama, sigurni smo da će vas inspirisati.

Saundtrek

Svaki put kad se nađemo

na  pauzi za smeh

i sitna ogovaranja uz šoljicu espresa –

srce okrene ploču

i pusti saundtrek

za crno-bele poljupce

u retro fazonu.

Svuda oko nas

zatrepti stari Holivud

i mala scenografija

veselog života,

sve nevešte rime

tad šmekerski nakrive

nebeskoplave

panama šešire

i otplešu ulicom

u ritmu toplih kiša.

Ja strpljivo čekam

da karneval prođe,

istina skine klovnovsku šminku,

i u setnoj pesmi

pamuka i krvi

tvoje oči zavede

zvuk harlemskog bluza.

Zadrhti aritmija,

u crvenom gnezdu

lelujavi saksofonist

rasturi svoj džez,

i sve mi to ponekad

zazvuči ko ljubav,

zazvuči ko ljubav,

al’ nekad baš i ne…

U crvenom kaputu

Vuku se,

jedan za drugim,

magloviti, jesenji dani,

(uredno složeni

u sivoj panorami)

oktobarskom kišom

prepunili su srca

mrzovoljnih ljudi

što gube se u tami.

Ovaj grad je

izgubio osmeh,

i sve što mi od njega

još ostaje u stvari su

crno-beli kadrovi

filma u mojoj glavi…

i ti,

u svom

crvenom kaputu,

kao jedina pauza

boje i svetlosti.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: Darko Stanković