ipak je blizu nebo vizantijsko plava alhemija tvog oka   postojiš iza pogrešnih reči pogrešnih ljudi suviše pogrešnih izbora   zagrljaj si koji dele kilometri tuđih prisutnosti   zaveden kompasom najtiših misli put naslika na autobuskom prozoru zeleni intermeco mirijevske šume ulica aleksandra belića nabroji staroslovenske glagole naklonosti crveni pramen postane simbol krvi tvojih bogumilskih predaka   tu si usamljena prilika na stanici nepomirljivo različita od varljivih svetionika koji navode na hrid   tu si i...

01 maja, 2017 /

iz kamenja još uvek izbija toplota epitafi anonimnog julskog dana na pitanje: gde sam? putevi se izgubili zavukli pod travu i ćute na podivljala drveća u sutonu kalemiš udaljeno sećanje ponovo osmišljavaš orijentir u otuđenom pejzažu rošavi satelit svake usamljenosti emanacijom oživljava kuću bez krova u prazne okvire na ispucalom zidu vraćaju se senoviti likovi čuje se muzika sa gramofona preko...

23 marta, 2017 /

  grad se skupio u suvenirsku kuglu pada sneg i ulice su prazne   dim koji se izvija iznad kuća nestaje u sumaglici jedini je obris ljudske strepnje   dimničari sede na ravnom krovu posmatraju tremor ptica iznad uličnih svetiljki nedostižni pogledu posmatraju bleda lica u prozorima   pernata čežnja zna negde cvetaju južni kedrovi širi se miris jasmina   u večno tuđem retrovizoru nestaju...

28 februara, 2017 /

  1.   grad je zenica uplašene životinje raširena smehom lovokradica   mesecima su loša predskazanja nagrizala tišinu u onemeloj sobi glasine začinjene osiromašenim uranijumom curele kroz šum ekrana sada glasine ubijaju   iza ovih podrumskih zidova grad krvari metal i beton skupljen u hrpe gradivnih imenica   udaljenim nekrofilnim očima ostavlja snimke i fotografije svoje samrti   2.   ko si ti zašto mi dolaziš sa gorko-slatkim ukusom detinjstva i mirisom generacije   ko...

18 februara, 2017 /

ovo su poslednji dani – banda anđela praši pre fajronta jerihonski džez   četiri srodnika praznine dolaze na mrtvim konjima svet je scenografija za vestern apokalipse   laktaju se duše po nebeskim liftovima izumiru beduini nuklearne pustinje   grobovi su postali tesni zemlja iskijava mrtve Autor: Darko Stanković Fotografija: favim.com ...

02 januara, 2017 /

agresivni hroničari svakodnevlja i dalje lupaju na naša vrata ali ostajemo nemi u vakuumu ljubavi krijumčarimo vedrinu   ako su ovo zaista poslednji dani budi bonsai na ivici sveta sa nešto zahvaćenog sunca u posudi slepa za prazninu   grad halucinira obavijen maglom kao umorni haiđin u opijumskom dimu kako smehom rasterujemo zloduhe sa raskršća Autor: Darko Stanković Fotografija: tumblr.com ...

13 decembra, 2016 /

kad vodimo ljubav na dnu francuskog jezera u svakom lelujavom čamcu po jedan nadrealista onaniše žene u korenu našeg porodičnog stabla imaju daire od lobanja i brodvejsku muzikalnost kao zamku za zalutale grčke mornare mi smo opsesija srpskih arheologa naše ribolike bebe pamti vinčanski kamen Autor: Darko Stanković Fotografija: favim.com ...

08 novembra, 2016 /

sasvim slučajno polomio sam porcelansku figurinu raspetog isusa hrista (kupljenu u trstu kao relikt mršave verske osetljivosti u crvenim danima mojih roditelja)   skupio sam njene delove i ponovo ih sklopio oho lepkom   bila je to jedna mala smrt i malo vaskrsenje – sa dovoljno vidljivih pukotina koje samo sumnja sad može da popuni   Autor: Darko Stanković Fotografija:...

09 oktobra, 2016 /

na pančevačkom novom groblju lopate grizu poslednji pravougaonik neba   ma gde bili mrtvi drugovi dočekuju svoje šume internacionalu kao najtiši pozdrav pod uklesanim zvezdama   Autor: Darko Stanković Fotografija: favim.com ...

01 oktobra, 2016 /

grad leži prebijen na pragu dana   ljudi ulaze u svakodnevna raskršća dok ulice osluškuju krmeljive reči prve smene   fotografisane rugalice lebde iznad prolaznika –   od hiljadu osmeha na bilbordu ni jedan da sleti na nečije lice   Autor: Darko Stanković Fotografija: favim.com ...

25 avgusta, 2016 /