25 dec TRULA MLADOST

Zapahnula ju je svežina septembarske noći. Iako je bilo prijatno, njoj se učini da je izuzetno hladno napolju. Navikla na sparinu, na preznojavanje u sobičku gde je radila, navikla da i danju i noću bude u jednoj istoj, izolovanoj prostoriji, potpuno je izgubila osećaj za vremenske prilike i tek sad postala svesna da svet ulazi u jesen. Bila je noć vedra, vazduh čist, mesto pusto. Po prvi put spozna svu svoju usamljenost. Znala je da nema prijatelja, ali sada više nema ni neprijatelja. Više neće biti ni mušterija ni gazde u njenom životu. Nikoga nema.

Uzdrhtala je – na trenutak se uplašila činjenice da je opet sama.

Bar neće više imati istih problema. Neće više biti prostitutka.

Ali – ko je ona?

Šta će biti?

Izgubivši pojam o tome gde se nalazi i koliko je dugo hodala, ona zastade i sede na pločnik. Pokri lice rukama po svom skorašnjem običaju i zaplaka naglas. Poželela je da umre. Ne bi joj bilo žao i da se sada, od nekud, pojavi krdo napasnika i učini joj ono od čega ju je Petra spasila. Ne bi marila i da posle toga nikad ne ustane sa pločnika. Naći će je ujutru đubretari, pokupiće je i sahraniti. Bar će imati svoj grob i znaće da više nikud ne mrda odatle. Možda se neko sažali i obeleži njen grob drvenim krstom, bez imena. Možda ona deca saznaju i donesu koji cvet…

Ridala je i u svom bolu nije primetila da je neko sve vreme posmatra.

Laganim korakom, da je ne bi prepala, Petra joj se približila i spustila se pored nje na tlo. Darja je postala svesna njenog prisustva tek kad ova svojim rukama skinu njene ruke s uplakanog lica. Darja se trže i zaneme.

– Rekoh… da te prate… Čemu taj strah? Nema potrebe da drhtiš… ne boj se, neću ti ništa… – reče umirujuće Petra, jer je ova unezvereno gledaše, kao da je ne prepoznaje.

A možda je nije odmah ni prepoznala: Petra je bila obučena kao prosečna žena iz naroda da na ulici ne bi bila prepoznata ako je ko sretne. Ni traga od glamura, ni traga odglumljenoj bahatosti. Bila je u ispranim bojama, u starom i pohabanom. Lice joj je bilo nenašminkano, bolest je bila i više nego očigledna. Ni traga od neustrašivosti nije bilo u njenim staklastim očima, koje su iznemoglo treptale. Usne su joj bile ispucale i blede. Onemoćala, usporeno je govorila, pa su se njena usta jedva rastavljala i sastavljala kada bi htela nešto da kaže, pravila je pauze, kroz njih jedva da je prolazila vazdušna struja. Teško je disala.

– Ne boj se, rekoh ti. Ja sam… čuješ li? Znaš li… ko sam? Ne izgovaraj ime, samo klimni, ako… me prepoznaješ. – Darja klimnu – Dobro… Rekla sam da te prate, jer si došla na zabavu s onim (a on nije samo tvoj, već i moj neprijatelj, njegov otac… uostalom,… pričaću ti već nekad…)…. ali nisam mogla da izdržim. Krenula sam… ubrzo i sama kad su… mi javili tvoju… adresu. Eno, tamo, okreni se… – reče i pokaza joj desnim kažiprstom, Darja se okrenu i ugleda parkirano vozilo i čoveka kako ih čeka i gleda ka njima – …Videla sam da… si sav novac osta-…-vila svojim susedima.

– Ne govori, štedi snagu. – reče Darja molećivo, ali Petra laganim odmahivanjem glave dade na znanje da nije završtila svoju misao i da Darja treba da ućuti. Sve vreme se naprezala da uvuče vazduh, a zvuk koji je dopirao iz njenih grudi smenjivao se od šuštanja nalik onom koji ispuštaju šišmiši u letu, do nečeg što je zvučalo identično mjauku koji se razleže kroz noć.

– Slušaj…. moraš da znaš… ne želim… da misliš da… sam neka koja… uhodi sve svoje goste… Mislila sam… da si njihova, ali…sada sam srećna…što sam se prevarila… Kada sam…videla da si…ostavila… novac susedima…Tada sam odlučila… da ti se približim, …ali ti si bila toliko napeta, da… sam se… plašila da ćeš vrisnuti… i… skrenuti pažnju… na mene. Jesi li se… malo smirila…? Ne obraćaj pažnju… na to što me… sada vidiš… ovakvu… Jaka sam ja… još uvek… Ne brini, ja… ću brinem od sad… niko ti ne sme ništa… pod mojom si…zaštitom… Čuješ li šta ti govorim? Smiri se… Dođi, večeras… ćeš prespavati kod mene…na dvoru, pa… ćemo ujutru na miru… razgovarati, kada se… malo okrepiš. Hajde, ustani. – reče Petra koja se spremala da i sama ustane sa pločnika, no spopade je strašan kašalj i ne mogaše da se pomeri s mesta.

Beše mučno i slušati: kašalj je grmeo iz Petrinih grudi i ona se grčila da iskašlje. Lek je zaboravila kod kuće, a i retko ga je uzimala, jer je bilo slučajeva kada ne samo da joj ne bi pomogao, već bi joj pogoršavao stanje.

Osećala je da joj obrazi trnu i oči se suše, počinjala je cela da modri jer vazduh nije ulazio. Niko sem njih napolju nije bilo, trajao je policijski čas. Darja se plašila da će buka koju je Petra nevoljno pravila privući neželjenu pažnju i izazvati nove probleme.

U tom trenutku u Darji se nešto probudilo. Hitro je ustala i, pomažući i Petri da ustane, primetila kako iz Petrinih usta izlete mali mlaz krvi i pade na njenu bluzu.

Kada je i Petra videla koliko je ovog puta krvi izašlo iz njenih pluća, zatvori oči, okrenu glavu i zaplaka nad svojim pogrebom koji se bližio i koji kao da je već sad posmatrala iz daljine.

Sva u suzama, panično malodušna, pala je kolenima na pločnik. Oplakivala je svoju odvratnost, samoj sebi se gadila, nikad nije imala priliku na mladost, o zdravlju je mogla samo sa zavišću da sluša od drugih i kune što nema normalan život. Suze su čistile gnoj iz nje. Cedila je svoju dušu od smrti. Od straha od smrti. Puštala je da iz nje iscuri sav jad što uskoro odlazi. Pa ipak, samoj sebi delovala je kao pokajnica koja u crkvi moli za oproštaj. Ali se nije sećala čega bi se mogla kajati, iako je znala da je gnev sam po sebi smrtni greh.

Darja se saže da je podigne. Bila je Petri iza leđa i grleći je pokušavala da je podigne, ali je Petra naizgled grubo odgurnu rukom, zamolo je udarivši po grlu. Poče ponovo da kašlje i, odmakavši se od nje, iskašlja opet krv, ovog puta gušću i pomešanu s beličastim sekretom. Žlezde na vratu joj otekoše od naprezanja. Kašljala je dugo i intenzivno, nadraživši želudac i počevši da povraća. Ponovo je izbacila sluz i krv.

Pala je na tlo cela, onemoćala,  pospana od umora, gotovo smirena. S grobnom tišinom je uživala u dodiru trave na koju je pala njena mršava ruka. Poležala je tako nekih pet minuta, da bi bila sigurna da se napad smirio, a onda poslednjom snagom mahnu svom vozaču, brišući drugom rukom usta. On dotrča, uze je u naručje i unese u vozilo bez reči. Darja uđe za njima i sede na zadnje sedište, pridržavajući onemoćalu, avetinjki belu Petrinu glavu na svom ramenu.

Torba koju je bila ponela, ostade zaboravljena na sred ulice.

(11. poglavlje romana “Martirij”)

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: facebook.com