12 dec Tripovetka o Igoru A.

Uobičajen sat pred večeru. Igor A. sedi u velikoj fotelji uz prozor. Pogleda na časovnik. Sedam i petnaest je. U poslednje vreme žali se ženi na bolove u grudima. Danas je to malo popustilo. Možda zbog vremena. Soba u kojoj sedi je uska, dugačka, s teškim tamnim zavesama preko celog jednog zida. Iza njegovih leđa je prozor, a u dnu su vrata koja vode u kuhinju. Kroz pukotinu u dnu tih vrata nazire se svetlost s druge strane. Odatle dopire šum pucketanja ulja i miris jela. Igor A. na kratko oslušne taj zvuk, potom stegne grudni mišić, pa vrati pogled na knjigu.

Čita priču o čoveku koji se kroz mrak zapuštenog dvorišta prikrada svetlosti prozora na oronuloj kući. Rukom je oslonjen o jedno drvo i steže dršku noža koji mutno svetluca u vlažnoj noći. Diše teško, dok vazduh škripi u njegovim napetim nozdrvama. Zadnji delovi nogavica, kao i đonovi njegovih mokrih cipela, prekriveni su blatom. Potom se ta senka noći, trkom preko baštenske staze, hitro dokopa zida blizu prozora.

Igor A. uvek oseća nelagodnost dok čita ovakve priče. Opet rukom krene ka licu, pa zglobom prsta podigne naočari i protrlja levo oko, spustivši knjigu na koleno. Potom se zagleda u vrata u dnu sobe. Osluškuje. Zamišlja svoju ženu oslonjenu o štok s druge strane vrata. Pomisao na njen glas tera ga da proguta pljuvačku i udobnije se smesti u fotelji. Čitavog dana nije osetio bol u grudima. Nije znao kako to da tumači. Čuo je da bolesni od teških bolesti osećaju izvesno olakšanje pred smrt. Ali, nije mogao sebe tek tako da svrsta u tu grupu. Ovo njegovo je sigurno beznačajno, misli on, i opet podiže knjigu i nastavlja da čita.

Čovek prikriven mrakom steže vilice teško dišući, pritajen blizu prozora.

Igor A. ponovo diže pogled s knjige. Teskoba koja se hvata oko njegovih grudi dok čita ovakve stvari je neizbežna. Blago se mršti i ponovo potraži pogledom vrata u dnu sobe. Teška tamna zavesa miruje s njegove desne strane. Oduvek mu je ulivala sigurnost. On sleže ramenima i još više uleže u naslon fotelje, mada pomisao na smrt ne prestaje da ga opseda. Igor A. tada sklapa oči, stiskajući kapke i okreće glavu u stranu. Za ovakve misli mu je potrebna koncentracija. Zamišlja neku fatalnu bolest na svom plućnom krilu. Ona mora biti fatalna, jer ga samo strah pokreće, i sledećeg trenutka naglo otvara oči i po treći put, mada sada žustrije nego pre, podiže knjigu s krila i nastavlja da čita.

Mračna senka s nožem u ruci primakla se sasvim blizu prozora. Prljavim noktem palca desne ruke guli plastiku na držaču noža. Pošto pogleda u mesec, polako se okrene ka prozoru. Nestrpljiv je i gotovo uplašen. Đonovi umazani blatom primiču se bliže svetlosti. Gleda unutra. Vidi zavesu namaknutu do pola prozora i unutrašnjost uske, dugačke sobe. Zatim muškarca koji ustaje iz visoke fotelje, odlažući knjigu u stranu. Obraća se ženi koja stoji iza otvorenih vrata. Ona nešto govori, a on sluša. Potom podiže šaku, žali se na nešto, i oslanja je na mesto na grudima gde će još iste večeri biti proboden.

Autor: Nemanja Jovanović

Fotografija: favim.com