02 jul Tenkovi i bivše ljubavi

Ne znam gde sam beše pročitala tu kvazi informaciju da inteligentni ljudi dosta zaboravljaju. Imena, događaje, stvari…Do sada bih trebala da budem proglašena za Ajnštajna u ženskom liku. Kada je ispitni rok, uvek budem ponosna što negde ne zaboravim glavu, ali mi promakne da sačuvam kartice. Bus plus, bankomatske, bankarske, kakogod, uglavnom, te pipljive stvarčice. U neku ruku dođe da je to fer. Bez glave ne bih mogla da učim, ali bez bus plus kartice ne mogu da se vozikam po prevozu, posebno ne kada ti četiri nabildovana tipa koji na leđima širokim kao Šar planina imaju ispisano: “KOMUNALNA POLICIJA.”

“Jeste li znali da Vam je kartica prazna?”

“Molim?”

“Kartica. Prazna je. Nemate uplatu. Morate da izađete sa nama.”

Kažem: “Neću.”

Kaže: “Mora. Kazna, platiš sad ili ličnu kartu pa za posle?”

Vadim udžbenik od šeststo i nešto strana i kažem: “Vidiš li ti ovo? Ovo je moralo za tri dana da se spremi! Nemoj da me daviš sada, imam ispit!”

”Polako sa teškom artiljerijom! Molim Vas, izađite napolje.”

”A šta ako neću?”

“Nećeš otići na ispit. Nego u policijsku stanicu. Kreni, mi nismo kontrola, mi smo policajci.”

“Jok, vi ste oni što nemaju dovoljno petlje da budu policjaci, pa ste inspektori po autobusima. Prolazi mi vreme, gospodo!”

“Zbog drskosti bih mogao i sada da te privedem.”

“Jeste li znali da su prvo Hitler i fašisti krenuli sa ovim vidom kontrole?”

Kaže:“Lična.”

I šta sad…Izregulišu oni da mojima stigne, bogme, lepa čestitka i poprilično skupa.

Pokušavam da brojim do deset, do hiljadu, do milion. Ali ne vredi. Možda kada sreća kapitulira na jednom frontu, krene na drugom. Tako je na ispitu sve prošlo okej, osim što mi se četiri puta zavrtelo u glavi.
Dođem i u situaciju da mi bankomat po drugi put proguta karticu. Ulazim u banku, pre toga se obratim višim sliama da ne bude ista gospođa tu, ali uzalud. Dođem ti tako na red i kažem: “Ovaj, kartica, ostala je u bankomatu.”

Gospođa me gleda mrko: “Zar je nismo, dete, izvukli prošlog puta?”

Velim jesmo, ali moraćete i ovog.

“Da nisi ukucala pogrešan pin? Da znam šta treba da zapišem ovde u izveštaju, ili si je samo zaboravila?”

“Samo sam je zaboravila. A dopišite i da su me za jedno veče umalo pregazili sovjetski tenkovi. Onda sam morala da bijem bitke sa Slobom, a pre toga sa partizanima i četnicima i da prisustvujem šesetosmoj! A onda su me u busu opkolila četiri bodi-bildera koja su, umesto da se šepure u teretani, našla da se šepure u autobusu! U prevodu, gospođo, preveliki mi je cirkus u glavi, pa mi se prašta!”

Da li zbog kuknjave ili zbog žurbe, više me ništa nije pitala. I nije me mrko i podrugljivo gledala.  Tako da sam samo izletela i rekla sebi da moram da šetam. Da moram dugo da šetam, jer mi šetnje maksimalno izmasiraju mozak. Iako nisam mogla da se setim kada sam poslednji put spavala, bilo mi je potrebno da šetam.  Došla sam do nekog zavučenog parka, ne znam kog, ne znam ni gde sam šetala, znam samo da sam išla pravo. Naletim na devojku koja se ubija od plača. Sedi sama na stepenicama. Drži telefon i jedva diše.

“Izvini što uskačem kao padobranac, je l’ ti treba pomoć? Poziv?”

Obrisala je suze i poprilično me je izgubljeno pogledala. Rekoh:”Izvini, glup upad.”

Progutala je knedlu: “Ma jok, samo, ljudi se nekada naviknu da im niko ne primeti suze. Ne treba mi poziv. Treba mi da prestanem da očekujem  poziv. I volela bih da se ne osećam ovako ostavljeno kao sad.”

“Bivša ljubav? Auć.”

“U glavi još nije bivša. Joj, osećam se kao da me je pregazio tenk.”

“Molim te, nemoj o tenkovima, pun mi ih je mozak danas. Nego, znaš, neki ljudi dođu i  razbacaju nas po sebi da ne možemo godinama da se nađemo. Ali moraš prvo da ih pustiš, da bi se sastavio. To je proces. ”

“Pa kada se završava taj proces?”

“Kada zavoliš sebe. Kada skapiraš da ti zaslužuješ ljubav koja će da traje i neće da se pretvori u bivšu.”

Onda je zaćutala i čudno me pogledala.

”Možda ipak treba za sve to da budeš dovoljno povređen da bi znao kada je dosta.”

”Pa, želim ti da isplivaš pre nego što ti se to desi.”

”Da isplivam?”

”Mhm, pazi…Verujem da postoje dve vrste ljudi: oni koji pričaju svoju priču kao da su se popeli na planinu. Njihova priča je samo priča, ne dominira više nad njihovim životima. Ti ljudi su rekli, da neko ko im nanosi vulkane osećanja nije dobar za njih. I pustili su. Otišli su. Znaš li da im je život spremao nešto mnogo bolje? Samo su trebali da puste. I onda su naleteli na nekoga ko ih grli i sastavlja, svaki atom vrati na mesto.

Verujem da postoje i oni ljudi koji pričaju svoju priču kao da su u divljim, morskim talasima. Kad – kad ih preplavi ono što je prošlo, onaj ko je prošo, kad ih osećaji uguše. Talasaju. Bore se da se ne udave. Da ih ne udavi,misle da ne mogu da prebole.
Tako da, isplivaj.”

Bilo mi je toplo oko srca jer  prestala da plače. Kaže, da će večeras da pliva u alkoholu jer su je zvale drugarice , ali da će upamtiti moje reči i za dalje. Zahvalila mi se. Mahnula sam joj i ostala sama sa tišinom.

Posle preturanja po prošlosti, naučenih ratova, datuma i primirja, treba ti primirje u glavi. Shvatiš koliko je važno ovo sada. Kako se “sada” brzo pretoči u “prošlo.” Kako ispiti nisu vredni živaca. Kako su komunalci đubrad.  Kako je to što je “prošlo” uticalo na to da budeš ovakav, kakav si. Kakos u ljudi koji su te malo i osakatili važni za ovo sada. Ovog trenutka dok čitaš ovo.  I da je ljubav je za “sada”, za “ovde”, za pevanje pesme:” Gde si u ovom glupom hotelu”, kada nije pored tebe, za lečenje duše i toplinu. Kako nam svima treba da volimo. Kako je ljubav  iznad prošlosti i sadašnjosti. Bezvremna je. Kako je dobar osećaj kad  imaš nekoga ko će da ti poželi sreću i kako je dobar osećaj kada nekoga ko plače, na mili sekundu, nasmeješ. Kako sam sigurna da ću neke stvari da pamtim, ma koliko zaboravna zamlata bila.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: favim.com