14 feb Tebi

Tebi sloboda predstavlja samoću;

moja sloboda traži širinu,

guše je zidovi,

plaše je krovovi..

Tvoja je tišina strašna i gluva

moje parče tišine glasnije je

od svih tvojih uzvika.

Ti vreme odbrojavaš,

ja svakog dana iznova

ubijam prolaznost.

Ti umeš da pročitaš reči samo;

i to površno baš

ko neko zarazno sivilo,

‘zalud potrošen čas…

Čemu sve to,

čemu život

kad ga površno i živimo.

Ti se кatkad izgubiš u laži,

katkad mržnjom zalediš tren;

zalutaš do mene,

pomodriš od srdžbe,

pocrniš

toliko da postaneš sen’.

Mrziš me naglas

kad ponovim tvoj greh.

Ti svet ne činiš boljim,

ti si onaj što ga truje, kažeš.

Ti si samo okrenuo leđa dobroti.

Iskrenost za tebe nije drugo

do izumrli cvet,

ili onaj

izgubljen zauvek

i potopljen

svet.

Ja prostor trebam

samo kad vazduh u grudima

nestane zajedno sa dušom.

Kad isčezne.

Treba mi bar do jutra

dok se sastavljam i tražim

po uglovima sobe.

Treba mi

da prosudim šta je od

svega u meni

dobro,

a šta zlo;

da se oduprem virovima

jer oni me vuku na dno.

Al se, eto,

uvek

nekako mimoiđemo,

u mislima pogubimo,

zaboravimo

i ostavimo

daleko iza snova.

A ja bih

čak i kad osetim bes

da razumeš

kol’ko mi ustvari ti trebaš

kad me guši dan

i kad me ubija noć

kad me smanjuje minut

i seče čas.

Kad se kazaljka zarije

ravno u grudi

ne da ubije već da me poseče

i od mene

napravi ličnosti dve.

Da mi ko titulu prišije masku

pa pod istom da nestanem

Autorka: Miljana Stefanović