„Ne mogu. Znaš zbog čega. I znam da razumeš.“ To su reči o kojima razmišljam već nedelju dana. I evo, ponovo šetam starim ulicama Beograda i razmišljam o tom svom prokletstvu. Razmišljam koliko je teško biti srećan u ovom usnulom životu u kome nailazim na prepreke...
htela bih da te nateram da sedneš potom ti sve ovo bacim u lice i kažem: čitaj! čitaj, jer si u svakoj priči, pesmi u svakoj rečenici ušuškan sakriven prerušen u ovog ili onog nekog prošlog ili budućeg ali niko ne postoji uvek si ti uvek uvek su tvoje oči tvoje usne tvoje ruke tvoje telo tvoja koža tvoja leđa ti ti ti da li sad razumeš? da...
Tebi sloboda predstavlja samoću; moja sloboda traži širinu, guše je zidovi, plaše je krovovi.. Tvoja je tišina strašna i gluva moje parče tišine glasnije je od svih tvojih uzvika. Ti vreme odbrojavaš, ja svakog dana iznova ubijam prolaznost. Ti umeš da pročitaš reči samo; i to površno baš ko neko zarazno sivilo, ‘zalud potrošen čas… Čemu sve to, čemu...