Kad prodajemo kuću, kako da znamo koliko ona vredi? U pločicama u armaturi u gredi. U slepim zidovima gde otac osedi, kad prodajemo kuću, šta zapravo u njoj vredi? Onaj ležaj u sobi, gde još vidim otisnuto telo dede, i praznu trpezariju, gde svi mrtvi sede. I stakleno oko prozora što gleda...
Budi tu, i kada ja više ne budem tu. Kada se izgubim, zalutam u nekoj staroj ulici, među rustičnim fasadama. I celu noć ostanem zagledana, u visoke prozore, na sobama obasjanim lampama. Budi tu, i kada ti kažem, da te ne želim tu. Jer znaš da je to, moja najučestalija laž. U koju odavno, više ni ja ne verujem. A...
Hodam tvojom ulicom koja već odavno nije tvoja. Prolazim pored tvoje kuće koja više nije tvoja. Jer ja sam ti. Tvoj svakodnevni put sada prelazim ja, šest godina kasnije. Tvoje tadašnje misli i ponašanje, Sada nosim ja Jer ja sam ti. Sagradio si moj put, i izgubio si svoj. Sada imaš drugu ulicu i drugu kuću A ja imam tvoju...
Dom je tamo gdje se snalaziš i kad nestane struje u ponoć. Mrak. Dunkel. Crno okružilo me večeras. Mora da je vjetar prevrnuo stup. I kiša kao da ne pada već leti na njemu. A ima je bome. Gledam kroz kuhinjski prozor. Ulica je prazna. Noć je svijetla kao dan kada nestane struje u najkasniju uru. Ne dotičem zidove dok hodam...
Jutro, devet sati. Izlazim iz kuće žurno, kao da me čekas na ulici. Nikada više. Počinje još jedna sreda. Nebo sivih tonova pritiska moje misli, guši me. Želim da zaboravim. Znaš, i bez toga mi je dovoljno mučan ovaj život. Ti. Čak ni jezivo nebo nije na mojoj strani. Samo mi otežava neprestani osećaj usamljenosti. Pa se trudim da zaboravim. A misli...
1. grad je zenica uplašene životinje raširena smehom lovokradica mesecima su loša predskazanja nagrizala tišinu u onemeloj sobi glasine začinjene osiromašenim uranijumom curele kroz šum ekrana sada glasine ubijaju iza ovih podrumskih zidova grad krvari metal i beton skupljen u hrpe gradivnih imenica udaljenim nekrofilnim očima ostavlja snimke i fotografije svoje samrti 2. ko si ti zašto mi dolaziš sa gorko-slatkim ukusom detinjstva i mirisom generacije ko...
Odlaziš? Samo požuri, hladno je da te ispraćam. Mnogi su mi otišli već. Iz stana, ulice, grada, države. Iz misli, pogleda, osmeha, srca. Iz života. Neki su otišli prerano, pre nego što su uspeli da saznaju da znam da češkam i budem ozbiljna. Neki su...
Bila je jedna od najlepših ulica u Beogradu. U decembru. Od sedam do devet. Mirisala bi na ljubav. Kuvano vino. Cimet. I pečeno kestenje. Recitovao bi Borhesa. Dok ne zaplačem. I poželim još trenutaka. Još malo, tebe. Da me uhvatiš za ruku i da trčimo...
Upoznao sam je kada je imala pet godina. Trčala je niz ulicu. Durila se na najbolju drugaricu. Ja sam je pitao – kako si? Nemoj da si dosadan! Stalno se igraš ispred moje zgrade. Zgrada nije tvoja! Pomeri se da prođem! To malo nadureno stvorenje, crvenog nosa, rumenih obraza, izdrljanih kolena, sa modricama po listovima, prošlo je jutros...
Kada na kraju osvrnem se vjerujem da izgledaću kao put kojim sam tako često hodala i po njemu bacala svakojake misli, svakojaku sebe, i taj put biće krug od omiljene ulice do moranja i nazad. Kad osvrnem se. I vjerujem da ovo bih najradije rekla tebi u nekim kasnim satima od vina, ne izgovorivši nijednu riječ, u sobi...