Budi tu,
i kada ja više ne budem tu.
Kada se izgubim,
zalutam u nekoj staroj ulici,
među rustičnim fasadama.
I celu noć ostanem zagledana,
u visoke prozore,
na sobama obasjanim lampama.
Budi tu,
i kada ti kažem,
da te ne želim tu.
Jer znaš da je to,
moja najučestalija laž.
U koju odavno,
više ni ja ne verujem.
A podjednako samouvereno i žučno,
je ispustim jezikom,
preko usana.
Da mi se otegne do bosih stopala,
i razlije po škripavom parketu.
Nepodmazano i neamortizovano,
lupi na tlo.
Svaki put sve glasnije.
I nesnosno dugo,
odzvanja u ušima.
Prati me u korak,
dok se gubim.
U staroj ulici,
među rustičnim fasadama.
Zasadi se u one žardinjere,
pa se rascveta u proleće,
i ni tokom zime,
neće da uvene.
Laži su, izgleda,
otpornije od cveća.
I od ljudi.
Onaj korov na jeziku,
koji nekontrolisano izniče,
i širi se neobuzdano.