31 dec Karta u jednom smeru

Odlaziš? Samo požuri, hladno je da te ispraćam. Mnogi su mi otišli već. Iz stana, ulice, grada, države. Iz misli, pogleda, osmeha, srca. Iz života. Neki  su otišli prerano, pre nego što su uspeli da  saznaju da znam da češkam i budem ozbiljna. Neki su otišli kasnije, jer ima još prilika da se ode. Neki su otišli zauvek. Jer vreme ne čeka. A ni smrt. Ti rastanci su najlakši, jer znaš da su se morali desiti. Ti rastanci su najteži, jer ih niko nije želeo. Neki su otišli jer su to želeli. Kao da su samo čekali pogodan trenutak, iskrali su se i otrčali. Gde im je bolje, želim da im je tamo bolje. A nisam želela da odu. Mislila sam da neću moći bez takvih (u svom stanu, ulici, gradu, državi, u svojim mislima,pogledima,osmesima). A mogu. Neki su otišli jer su moj smeh počeli da čuju kao buku. Neke sam isterala jer su pokušali da ga utišaju. Neki su otišli jer sam otišla i ja. A nezaustavljiva je bila potreba da odem, da promenim stan, grad, državu, misli, poglede, osmehe, srce. I život. I jetru, koja je plaćala cenu svih jednosmernih karata. Neki su otišli jer im je dojadilo da me čekaju. Neki su otišli jer se nisam vratila ja. Kao da su zaboravili da kad jednom odeš, ne možeš da se vratiš. Panta rei. Neki se mogu vratiti. U mom stanu, ulici, gradu, državi, pogledu, mislima i osmehu uvek ima neko prazno mesto. Mogu se vratiti, iako takvi tu nikad nisu bili. Neki su otišli autobusom, avionom, autom. Neki su otišli svađom, suzama, poljupcima. Neki su otišli tiho, tako da ni ne primetiš. Neki su otišli rušeći mi stan, ulicu, grad, državu, misli, poglede, osmehe, srce. I život. Neki su otišli, koračajući po polomljenim delovima mene. Neki su otišli sa razlogom. Neke sam izbacila, naglavačke. Neki su otišli kada me je najviše bolelo. Neki kada ih je najviše bolelo. Neki nikada ne bi otišli da im nisam dala povod. Neki su samo čekali povod da odu. Neki su otišli jer su se umorili. A odlazila sam i ja. Prerano, zato što sam želela, zato što mi je nečiji smeh postao buka, zato što su me isterali. Odlazila sam i tiho i budeći sve, i avionima i kamionima, suzama i smehom. Odlazila sam jer sam volela ili morala. Odlazila sam jer sam se umorila. Neki su otišli bez pozdrava. Da se zahvale na boravku u stanu, ulici, gradu, državi, mislima, pogledima, osmesima i srcu sprečio ih je ponos, ili vreme, ili vaspitanje. I mene je da se zahvalim njima. Novogodišnje lampice me podsećaju da ovo nije vreme za depresiju, pa…ako odlaziš, reći ću tebi hvala. Hvala na svima koji su došli, i koji će ostati. Hvala na svima koji su tu i ne planiraju da menjaju stan, grad, ulicu, državu, moje misli, poglede i srce. Hvala i za one koji su otišli. Hvala im i što su bili tu, makar na dva sata. Hvala i onima koji su pristojno odbili da budu tu. Hvala i onima koji su se ponudili. Hvala i na tome što sam ja otišla i promenila sebe. Hvala ti što uvek imam gde da se vratim. Hvala ti što ni na sekund ne poželim da se vratim. Hvala ti što si došla.  Hvala ti što ideš. Hvala ti što se nikad više nećeš vratiti. Valjda će naredna biti dobra. Ne shvati me pogrešno,bila si stvarno sjajna, a da toga nisi ni svesna. Bila si puna uspona, da zaboravim na padove. Bila si srećna. Bila si zadovoljna, osim u hladnim noćima kad ti je falio neko da te greje. Bila si najbolja do sada. I baš si se promenila, sazrela. Bila si i zaljubljena, ne baš jako kako znaš, ali jesi. I puno si se smejala. I puno si i plakala. Mislila si da ne možeš ništa. A mogla si i više i bolje. Ali bila si kakva se samo poželeti može. Ili sam to bila ja…

Autorka: Nina Vranić

Fotografija: weheartit.com