Razbila sam sve tuđe u sebi, poklonjenu nadu. Razvila sam čudnu tamu u sebi, koja rađa muziku. Nosila sam svemir na ramenima, za sebe svaku ugašenu zvezdu. Pronašla sam prazninu u svemu, prastaru tajnu. Razbila sam iluziju o sebi urođenu manu. Izvila sam ruke do neba u sebi dotakla pticu plavu. Umila sam oči u sebi zrakom jučerašnjeg dana. Pomešala sam boje po sebi pokislom kosom plavom. Obrisala sam...
Ne bih te ja, ovako, uz sebe stiskala. Da si bio neko, od koga se, tek tako odustaje. A ne bih te, ni pustila. Da sam imala, za šta da te zadržim. Jer ono, čime bih te osvajala, je bilo nečiji tuđi izazov. Jednom daš sve. I imaš više, nego što si ikada imao. Ne plašiš se, da voliš. Ne strepiš. Ne odustaješ, i kada...
Postojalo je nešto te večeri, nešto što je dovelo do iskušenja. Možda nekoliko godina šutnje, okretanja glave od stvarnosti, želje za nekom promjenom, veoma dobro poznat datum i mjesto susreta, prvi zagrljaj, prvo volim te, pogled koji govori više od hiljadu riječi i jedna pjesma od...
Je l' bi me voleo? Tek tako. Onako taman. Dozirano. Ne rasipajući, i ne prisvajajući. Nedeljivo. Onako kako se voli neko ko te voli. Ni previše, ni premalo. Ni umereno, ni neumereno. Ni posesivno, ni opsesivno. Bezuslovno. Uslovljavajući sve što je nedovoljno. Na trenutak, i u trenutku. Sada i ovde. Tamo nigde. Neispisano na papiru. Neuhvatljivo i prihvatljivo. Objedinjeno i nerazdeljeno. Svoju. Ni tuđu, ni tvoju. Je...
Budim se umorna. Ne znam ni koji je dan. Tišti me pomisao da ti ne postojiš. Da sam te izmislila. I ne pristajem ni na šta drugačije. Ne mogu tako zauvek. Očekujem previše. Šta tačno? Ne znam ni sama. Dovoljno je što sam zarobljena u vrtlogu očekivanja. I već sam razočarana. Pojavi se odnekud. Uveri me da su moje zamisli smešne. I da...
Ima dugu smeđu kosu i nosi naočare. Iza naočara su krupne oči. Izgleda kao da prati ono o čemu govorim. Poprilično sam sigurna da samo tako izgleda i da je kilometrima daleko od te prostorije, ulice, Beograda, zemlje. Ta devojka. Čije ime nisam upamtila. Kada sam je...
Noć opseda Dok se senke po zidovima Spajaju u jednu tačku crnila Sve je odavno zamrlo Sem jednog svetla U jednoj sobi Gde vreme stoji. Magični trenutak postojanja Opravdava zašto volim noć I ublažene demone Koji spavaju duboko u meni Kao i svi ostali negde tamo Jedini sam budan kada svet ne diše. Kazaljke se više ne čuju Osećam se...
Od kad je sveta i veka, hartija je najbolji čovekov prijatelj. U ratovima, revolucijama, bitkama ; na zidovima pećina, piramida, u pesku, na kamenu, čovek je izražavao svoje misli, osećanja, molitve, nade, opisivao je stravične prizore i svoj život. Mnogo toga je nestalo u vrtlozima vremena,...