28 jan Eto zato

Od kad je sveta i veka, hartija je najbolji čovekov prijatelj. U ratovima, revolucijama, bitkama ; na zidovima pećina, piramida, u pesku, na kamenu, čovek je izražavao svoje misli, osećanja, molitve, nade, opisivao je stravične prizore i svoj život. Mnogo toga je nestalo u vrtlozima vremena, a sačuvani zapisani, delići prošlosti danas su neprocenjiva dela iz kojih saznajemo najviše i najpouzdanije…

Šta nas to nagoni da pišemo, da običnom belom papiru ispričamo ono što nas duboko tišti, ili raduje, ono što nikome ne bi priznali?

Ispričamo priču, i osetimo se tako slobodno.

Priznamo greh, a niko nas ne osudi, samo sasluša.

Odamo tajnu, a da ona ostane tajna, jer to više nije ako je šapnemo prijatelju.

Provučemo preko usana ‘volim te’, a on ipak ne sazna, i nama je lakše.

Jednom doživljeno, ako je zapisano, uvek može ponovo da se doživi, ukoliko pročitamo taj papir.

Tako se vraćaju uspomene, ponovo živi neki lep trenutak.

Tuga opisana na papiru, podeljena sa olovkom koja škraba dok uzdasi lome grudi,

uvek nas posle podseti da je najgore prošlo i da je svaki novi dan nova šansa.

Da uvek ima razloga da se gura dalje, da je sve prolazno, pa i bol.

Papir čuva od zaborava.

Ume da uteši.

Ispričaš mu priču, a on je ne menja kako njemu odgovara i ne igra se gluvih telefona.

Pa i da ga spališ, opet ti je lakše, a to znaju samo oni koji pišu.

I dok se gusti crni dim diže, nema više kamena na srcu i knedle u grlu.

To nas nagoni. To ME nagoni da mu se uvek vratim, kad nemam kome.

A i kada imam. Onda pišem najlepše reči i stihove.

I taj papir izmami najlepši osmeh…

Zato pišem i kada sam srećna, i kada sam tužna, i kada želim, a ne mogu reći.

Ne treba se pitati zašto je to ostalo isto od kad je sveta i veka.

Istorija ne bi imala činjenice, spomenike davno prohujalih vetrova.

Pesme bi ostale samo u glavi pesnika, Tolstojevi romani ne bi do nas došli.

Zato pišem.

Možda će baš ove strane sutra ostati iza mene, da moje reči odzvanjaju uvek, jer šta je čovek ako ne ostavi ništa za sobom?

Papir je savršen da se ostave tragovi. Na tavanu, u spomenaru… tragovi ostaju da podsete, da nasmeju, da rastuže. Nekada su reči slikovitije nego same slike. Slike nemaju pozadinu, težinu, kao reči.

Pisanje je moć. Umetnost. Privilegija.

A i  kada to nije,

pišite.

Videćete koliko je lep osećaj, koliko može da lakne.

Tajna nije tajna ako je znaju dvoje.

Zato je papir tu.

Leči bolesti duše, za koje leka nema. Tamo gde ni doktori ne pomažu.

Opisuju najlepše osećaje, koje ćete jednom želeti da vratite. Makar na kratko.

Poklonite to sebi. Zaslužujete.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: polyvore.com, flickrl.com