To je samoća koju nema niko To je glad koju ne oseća niko To je smeh koji ne čuje niko To je lice za kojim ne uzdiše niko To je pogled za kojim ne čezne niko Zbogom, moj lepi snu možda te neko traži mozda si nekome potrebniji nego meni ovde – sada, kao...
Duboko, strastveno, nemirno odjekujem. Tamno, modro, daleko-daleki pogled, zalutao. O ne, nije to kiša, to moj ego doseže granicu bola. I ne, nije to vetar, već moji uzdasi gube konce svojih zrakova. Otići ću, da ponovo potražim svog vuka, svoj spas, svoj mir. Naposletku, izgubih reči, izgubih volju, izgubih sebe...
– Znaš šta je nostalgija? Ne! Nije ono što misliš. To je ono kada ti nedostaje nešto što nisi ni imala. Kad hoćeš da ti se vrati nešto što nije tvoje. Ali, ti verovatno ne veruješ da je tako...
Odjednom drveće nestaje, sada je tu samo površina bez drveća i beli odsjaj meseca. Stala je, a nije smela da pogleda gore, ovoga puta je pognula glavu i tako nepomično stajala. Čula je korake, neko je išao ka njoj, muška osoba. Kako joj se približavao...
