Otkini mi dušu I baci je psima. Njenom krvlju Ispiši svoje ime, Tek da me ismiješ, Tek da najaviš početak. Proćerdaj moju lakovjernu narav, Prokockaj je Za litar vina, A onda, Onda ga prospi po mojim grudima I razlij smijeh. Baci mi ponovo Laž, k'o krpu U lice, da zapamtim Кakvog sam te voljela Pa ću jednom, Možda znati da cijenim Nekog kome...
Gde je uopšte kraj kada ćeš izaći iz moje pesme Možda kada me zatrpaju obaveze dodiri vreme i nov grad Prestaće nekad kad me zaveje sneg a ja po običaju ne budem znala šta da radim pa počnem da se bavim nekim drugim stvarima razočarenjima slikama i osmesima A možda prestane kad se neka nežna ruska plavuša umota u tvoj kaput da je zaštitiš od zime straha...
Da kraj nije izmišljen početak ne bi postojao Zato, idem unazad Počeci mi nikad nisu dobro išli Ne umem da se odlučim Pojma nemam kuda će me ovo odvesti Volim da znam na čemu sam, pa sam odlučila da ovo bude kraj Ukoliko želis možeš mu dati ime početak Oduvek vidim svet...
Upitala me šta sam vidio one noći pokraj rijeke kada sam zaćutao i sklopio oči. Vidio sam Tebe na Siciliji na beskrajnim zelenim plantažama pomorandži. Zrake zalazećeg Sunca obasjavale su ljepotu tvoga lica vjetar ti je mrsio kosu a ti si se smiješila u bijeloj haljini prepunoj crvenih cvjetova. Nebo iznad Palerma je mirisalo na Tebe na limun i pomorandže plesala si i...
Nekada se desi - Svestan si Nalaziš se u krugovima. Sami Veneovi dijagrami, Preseci jata ljudi Zaboravljenih unija, Letećih godina. Koreni i grane U dimu ubijenog vremena Koje na kraju i nas same Neumoljivo prebacuju. Na putu za četvrtak, Pratiš obuvene kazaljke Na grotesknoj raskrsnici. Kraj je Tvoja početna stranica. Autorka: Petra Vidaković Cvetković Fotografija: favim.com ...
Bilo je tačno sedam, subota. Dan za ljubav. Ljubav, kojoj nisu potrebni zagrljaji. Večernja haljina. Smoking. I držanje za ruke. Već samo pisma. Ona koja si ostavljao na stolu. Dok spavam. I odlazio, s tajnom pod nepcima. Govorio si: Oni koji vole, ne opraštaju se...
Crkvena zvona odjekuju U rano nedeljno jutro Soba koja me poseduje Još uvek smrdi Na sinoćne pijane osmehe I tračak nade u bolje sutra. Sinoć su jedna bivša deca Ispijali pića za rastanak Pomalo je tužno to je valjda ono Kad život zove Jedna bivša deca Koja se znaju dugo Ostaju osuđeni Na večno lutanje I traženje svog mesta U ovom...
Želela sam. Još jednom. Tebe. Uz stisak ruke. Koji će progovoriti. I zagrliti osećaje. Te večeri. Dok oblačiš crnu košulju. I stavljaš manžetne. Jer znaš da ću i ovaj put, odabrati crvenu haljinu. I dozvoliti da me voliš. Tako da ne posumnjaš. U kraj. Uvek si...
Moj kraj je mrtav, i ponekad mi smeta to, Ali ima najbolje i najpustije parkove, i prodavnice sa jeftinim pićem, i mrak je drugačiji, ali je mrtav da, to mi nekad smeta, ali obojica nosimo sopstvenu umrlicu, prikucanu na čelo, istim onim ekserima, kojima su isusa prikucali za krst. dobar je ovo kraj, iako je mrtav, I ponekad smrdi, na apatinsko pivo i...
Teško se dogegala do postelje koju je sama zgotovila. Bolilo ju je u prsima...