Stidljiv pogled. Igra svetla. Mrak odlazi iz ova četiri zida. Prsti u neskladu. Otvoren prozor. Pogled u prazno, izgubljeno i mirno. Miris noći odlazi u susret danu. Zora se pridružuje poeziji satkanoj od ljubavi, sreće i trenutka večnosti. Lutamo mostovima svesti i maštanja. Negde između jave i sna naša dva...
Između redova zgrada laju psi. Tri je sata noć je vetrovita i hladna mislim da će ujutru biti magle. Već sada slabije vidim zgradu prekoputa mog prozora. Samo je jedno svetlo uključeno tamo uvek je to svetlo uključeno često mi smeta dok pokušavam da zaspim. Ležim pokriven do vrata u sobi je hladno otvoren je prozor od mog mlađeg brata...
Pjesme treba pisati o ljudima što putuju svijetom Sabiruć’ historiju u memoar ili je prosto žive Zatvarajući oči na mjestima na kojima je Jahao Aleksandar Makedonski ili možda Kleopatra Spuštala svoje tabane. Pjesme treba pisati o zidinama Onima koje su srušili tenkovi ili ljudski pogledi O svakoj prostoriji u kojoj je čovjek Osjetio strah...
Ležim u tihoj sobi Bez sata i televizora I prisećam se kako je otpočelo Primirje sa životom. Čudno je kako vreme ume samo da prolazi i ništa više. Nikada nisam pamtio datume, ništa sem rođendana nije moglo da se zadrži u glavi. Četvrti u mesecu ne može da ispari. Jedno jutro u kojem se nisam probudio mamuran, jer nisam ni zaspao. Jutro u kojem sam dobio poruku "može". I verujem da nisam hodao. Bilo je pola 5 i pošten svet je spavao dok su se čuli pijani glasovi vraćanja iz grada. Ja sam osetio sigurnost U napuštenim ulicama Bio sam vodič Pomalo lud da odaberem Omiljeno mesto Gde se vidi čitavi grad. Sunce se budilo Dozvolio sam svetlosti da deluje I pruži najlepšu panoramu. Rušio sam zidove u glavi smeh se jedino dešavao. Dozvolio sam sebi da se osetim dobro. Dozvolio sam njoj da utiče. Dozvolio sam ljudima da spavaju. Dozvolio sam da nikada ne zaboravim jutro Koja po običaju prespavam. Dozvolio sam noći da prestane da muči Uspeo sam da pobedim. Ležim u tihoj sobi Bez sata i televizora I prisećam se kako je otpočelo Primirje sa životom Autor: Stefan Kirilov Fotografija: weheartit.com ...
Bude me lagane melodije sa radija Pokušavam da se nateram Da započnem dan Ali tek je 11 Sve je tako pospano Iako Sunce daje znake koliko je živo. Nikad nisam pisao ujutru Za to je stvorena noć. Sada ih provodim u razgovorima Sa osobom koju ne zanimaju trivijalne gluposti. Noći postaju lakše Umem da zaspim sa...
Svake noći pitam se imam li snage da levom šakom skršim desno rame kako ne bih ponižavao sećanja u hladnoći klozeta, umoran od posla za koji me niko neće platiti, sit velikih dela koja mi izmiču. Sva muka mog postojanja staje u tih par minuta pre nego što se trgnem, odem do toaleta i okrenem ogledalo ka zidu. Svaka druga...
Negde kao da je ostao deo tebe Kao da bode, grebe, traži Traži, pažnju, hoće još A ja, ja, ja patim Plačem, sanjam. Opet bih u ona beskrajna polja U one tople vode U ona srećna jutra Opet bih tamo gde smo bili sami, Negde daleko, gde su se naše usne topile Gde su se...
Poezija se piše kada je novčanik prazan A petak je rezervisan za zabavu Bilo bi bolje Da sam sada napolju Upijao bih detalje prljavih ulica i praznih pogleda Pomešanih sa usputnim, dosadnim pričama Samo prolazim sa slušalicama ne obazirući se na bilo kog živog stvora. Poezija se piše Kada zagusti Snovi se guše u hladnoj sobi Okrećem se po...
Nije ovaj lunatik od februara ono što te plaši niti sjeverac što ledi kosti, dah i poglede. Nego proljeće koje dolijeće sa jatima selica i hordama skitnica, ono nekako uvijek nagovijesti ljubav, premosti daljine, izmjesti tokove svijesti i po pravilu ostane nedorečeno. I nije ova noć isprekidana lavežom pasa dovoljno istinita da posvjedoči samoću, tako neophodnu jednoj ljubavnoj pjesmi. Istinito je samo ono što...
Jutro je na zalasku. A meni se ne budi. Novogodišnje lampice se hlade od celonoćnog isijavanja. To je samo maska. To je samo reklama. Dovode nam Novu godinu na vrata, pre vremena nam dovlače vrata i otvaraju prozore, na pragovima izuvijani papiri koji bi da...